Ratnik

ОЦЕНЕИ ПРИКАЗИ Е 135

људи са великог положаја говоре, а извесне политичке струје радо искоришћују ову слабост маса за сврхе, са којима се —- може бити — не би сложио ни сам писац.

У овом случају на пример лист „Глдеа палопаје“ од 10 априла ове године, изнашајући неке ствари из ђЂенералових мемоара, има већ и наслов за један чланак: „Српко издајство“. М писац, г. Корадо Золи, не само да је уверен у ово издајство, него има и доказа. Њему је — наиме — један ландштурмски. аустријски официр, Хрват, после примирја причао ка се није никад у рату тако спокојно осећао и забављао, као у почетку италијанског рата на српском фронту. Највише га је ово чудило, али после је већ од виших официра дознао ка постоји тајни уговор са Србијом, да ова ништа неће преузимати. И с тим г. Корадо Золи мисли, да је доказ придонесен. 5

Дакле, како већ из наведеног видимо, мемоари ђенерала Кадорне нису писани са оном историчком темељитости, какву смо могли очекивати од писца, који је заузимао онако видно место у светском рату као он.

Па сад, да видимо, како стоји са мериторним, стратегијским; замеркама које ђенерал чини.

Факат је, да су Аустријанци смањили ефектив своје снаге на српском војишту после претрпљеног пораза у 1914-ој години, али не на основу неког „тајног споразума“, него процењујући исправније своју и непријатељску ситуацију. Ћенерал Кадорна могао је те разлоге, као и много што друго, корисно за своја дела, дознати од свог главног противника, ђенерала Крауса, који је као начелник југозападног фронта, руководио све до 1917. године операцијама против њега. У својој, још 1920. године издатој књизи „Узроци нашег слома“, он, као начелник Ђенералштаба балканског војишта, резимирао је концем 1914. године аустријску ситуацију свако: „Одлука је лежала у Галицији и тамо нисмо никад могли бити довољно јаки. Ми се налазимо на споредном војишту (српском), за напад смо преслаби! за одбрану, за извршење најскученијег задатка, прејаки. Према томе имамо сувише снаге и треба је пренети на север (Галицију)“. Пет дивизија већ 16-ог јануара 1915. године, жакле у времену док је Илалија била још и неки савезник Аустрије, транспортовано је у Галицију односно Буковину. Одмах после узмака из Србије извршено је од стране Аустријанаца једно фортификацијско појачање целог фронта прама Србији, како је по мом мишљењу тада тешко било наћи на ма на ком другом војишту. Срем и источна Босна били су вретворени у једну замршену рововску мрежу. Петроварадин, Осјек, Сланкамен, Тител, В. Бечкерек, Бечеј, Бјељина претво-