Ratnik

136 РАТНИК

рени су у солидне мостобране. Босанска утврђења појачана су свим средствима, којима је једна велесила располагала и која су најхитније достављала фронту, чији је командант био надвојвода, миљеник цара Фрање Јосифа. Ландштурмски батаљони, у маси за посаде упућивани, били су допуњени млађим људством и нису се у спреми скоро ни разликовали од оних, који су онда сачињавали прву линију.

Као стратегијска резерва стајала је до италијанског улаза у рат потпуно ретаблирана 5-та армија. У каквом се је пак бедном стању сарама овоме налазио италијански фронт, против којег је ђенерал Кадорна могао одмах да употреби најмање око 40 потпуно свежих дивизија, знају сви они, који су као писац ових редака крајем маја 1915. године тамо приспели.

Ђенерал Краус имао је прилику да упозна српску војску и српско вођство, пошто је на том војишту претходно командовао 29-ом дивизијом, а после комбинованим корпусом. Он је имао најбоље мишљење о тој војсци и њеном вођству иу својој нанеденој књизи вели једном приликом: „Ми смо се научили да пенимо Србе као значајне непријатеље. Ја сам их држао и држим их и сада војнички као најјачег нашег непријатеља...... они су нашим трупама задавали више посла него Руси, Румуни и Италијани“. Па, поред такога мишљења и о српској војсци и о српском вођству, ђенерал Краус није очекивао никакве озбиљне офанзивне акције, пошто је знао, као и цео свет, да је та војска скоро непосредно иза два велика рата загазила у трећи са једном велесилом и да је у тек завршеној војни само залажући задње своје моралне и материјалне снаге успела да се уздржи и однесе победу над својим куд и камо боље снабдевеним непријатељем, чије је бројно стање било веће него што су га бројале све аустријске трупе, које је ђенерал Кадорна у почетку свога рата против себе имао. Ђенерал Краус уочио је јасно неминовну потребу, да се српска војска мора темељно рестаурирати и ретаблирати, пре него што би му опет опасна постала. С обзиром на претрпљене губитке у борби и због епидемичних 6 )лести, које су у земљи ужасно харале, каои ззог материјалне зависности од иноземства, природно је било претпоставити, да ће то морати дуго времена да траје.

Заг чудо је, да ђенерал Кадорна није ту потребу признавао српској всјсци и ако је имао поузданих средстава да сео њој увери, него овај његов противник који је при том примио и већу одговорност на се са оваквим својим закључцима. Према својој војсци ђен. Кадорна се у том погледу увиђавним показивао. После 4. Сочанске битке (10.-30. Х1. 1915. год.) он одмара 3'/, месеца, а после 9. Сочанске битке читавих 67, месеци