Ratnik

РАЗЛИЧНОСТИ 111

На војишту је било пуно начина и путева, којима се ширила зараза. Ми ћемо овде споменути само разна свратишта и преновишта дуж комуникацијских праваца, куда није завиривала никаква санитарно-полицијска патрола, као и најзанемаренији сталеж на војишту, какав је код нас био коморџија.

Коморџија је код нас у нашој војсци најзапуштенији човек, о коме се пајмање водило рачуна, о коме је непра_ вично створен рђав глас. Међутим, кад би сео „коњоводцима“ и „тераоцима“ сазнала права истина, кад би се сазнала страшна статистика њиховог умирања од пегавог тифуса, онда би се видело, да коморџија овде у несрећи заузима место испред свију осталих срећних, о којима се више водило рачуна.

Кад је реч о улози лечилишта за време бивше епидемије пегавог тифуса, кад хоће да се сазна права и непритворна истина о нашим болницама, — онда се мора рећи једно: оне су највише рашириле заразу, оне су највише света утерале у гроб. Оваква противузакона улога наших болница — да заражују и упокојавају, уместо да лече; — долазила је са више страна из целога низа разлога. Ми ћемо овде поменути само најглавније.

Како у обично доба, тако још више и нарочито за време разних зараза, опасност од заразе није подједнака свуда и на свима местима. Док је на неким местима сасвим нема, дотле на другим ври као у кошници. Ово долази из безброј најразличитијих епидемиолошких узрока, међу којима је и принцип изолације, т.ј. принцип издвајања и груписиња на једном месту свију заражених. Док се, према овоме, сва зараза и целокупан заразни материјал на једној страни непрестано смањује, на другој се страни, по болницама, у толико више повећава. Такав је однос између села и градова с једне и болница с друге стране. Јасно је из овога, да се у болницама за време зараза, као у жижи, стиче и скупља највећи њен део. Ту се сконцентрисава сва заразна опасност, ту је зараза са узмахнутом оштром косом над главом сваке још незаражене жртве. Она ту вреба и очекује жртву сваког мига.

После овога постаје очевидна потреба и закон, да сеу болницама мере уништавања заразе, т.ј. дезинфекције, имају изводити са најнапрегнутијом пажњом. Хигијенска организација болнице и оштрина, којом ова функционише, решавају судбину свију живота који се поверавају болници. Хоће ли болница више лечити или више сахрањивати зависи једино и само од њене хигијенске организације. Наше су се болнице огрешиле о овај закон, — и за то су играле улогу супротно оној која им је намењена и која се од њих очекивала.