Ratnik

112 РАТНИК

Унутарња хигијенска слика наших болница за време епидемије пегавог тифуса не може се озбиљно ни критиковати са гледишта праве модерне болничке хигијене. Наше болнице тога времена нису давале ни издалека алузије на болнице. Ту није било довољно ни кревета, ни постељних ствари, већ су болесници, рањеници и заражени ређани по поду један поред другог. Ту није било ни купања, ни облачења у чисто при ступању у болницу; ту није било никаквих мера дезинфекција, — ни одела, ни постељних ствари, ни соба; ту није било по нужницима, ходницима и двориштима ни најелемен- · тарнијег механичког чишћења; ту није било не само болничке хигијене, — ту је отсуствовао и сваки болничко-административни ред. Хаос је био и у перионици, и кувању и раздавању јела и пића болесницима, у дисциплини болничара, у болничкој канцеларији, па чак и у капели и на гробљу (у фебруару месецу, 1914. године, у капели и на гробљу Војне Болнице код „Ћеле-Куле“, лежало је несахрањено и нагомилано преко 280 мртваца) У таквој хигијенској запуштености и у овом страшном хаосу није могло бити ни речи о лечењу. Напротив, од загушљиве и пресићене заразним отровом атмосфере падају и одлазе у гроб не само они што се лече, већ и лекари који лече. Ваши, које су својом затрованом жаоком разносиле отров од заражених незараженима, — милеле су ројевима по тим „лечилиштима“. Болнице су у то страшно доба биле невидљиве ломаче, у којима је горело све живо: и заражени и незаражени, и болесници и лекари.

Главно и почетно зло наших болница, — да њихова хигијенска и административна запуштеност, — долазила је са више страна. У крајњем свом резултату, сви су се узроци · сводили на:

1) отсуство и недостатак у људима и

· 2) у материјалу. |

У људима и персоналу осећао се недостатак и празнина не само квантитативно, у недовољном броју, већ и квалитативно, у њиховој спреми и стручној способности. Стручних и енергичних руководилаца болничке хигијене и болничке администрације у лицу управљача болницама није било ни у почетку епидемије, кад је било више лекара, — а већ да не говоримо доцније за време епидемије, кад је или изумро или оболео готово цео лекарски сталеж. О недовољном броју лекара, о одсуству и празнини у стручним њиховим лекарским помоћницима, о недовољној спреми и непознавању посла и случајних болничарки — да не говоримо. Све је ово добро познато.