Ratnik, 01. 09. 1922., str. 72

ПОДИЗАЊЕ МОСТА НА САВИ 65

баш од онога, који ће тај прелаз вршити. Ако се претпоставља да је до'ичан командант толико непоуздан, да му се та тајна не би могла поверити, онља шта ће тај на томе месту. А ако он није н-поуздан, зашто тајити од њега оно, што је за његов рад од судбоносне важчости. И при подизању моста у нормалним приликама има маса ствари, које утичу повољно или неповољно на израду моста, а у оваквим — ратним —- приликама и оне и њихово дејство умножавају се до несавладљивости. Зар би, на пример, у овом случају могло да се деси то, ла се трен упути на једно место, па да мора да се враћа натраг, или зар би наступио случај, да трен маршује по непознатом и рђавом путу, а кажу да је постојао врло добар пут да је командант мостовог трена раније знао место прелаза.

Какве је рђаве последице имало то, што су код великог мостовог трена сви официри знали за место прелаза2 Никакве. А добрег — Упознавање са свима потребним елементима те је успех био онако сјајан.

Но ова је грешка имала за последицу само задоцњавање са доласком на потребно место. Непосредни узрск катастрофе она није била.

2. Изгледа непојмљиво у први мах, што се могло заборавити, да воловска запрега маршује свега 2:/, км. на сат, па овом трену послато тако доцкан наређење за покрет, да је требао да за два сата пређе 16 км. (ђенералштабни оф“цири требало би да поведу нарочито рачуна и да нешто измисле, што би за будуће спречило овако позно добијање потребног наређења). Јер и ја сам добио сам наређење за подизање моста од команданта Штумад. дивиз. ! позива тек у 107 у вече. Па и то само заслугом '. пуковника Ранковића, јер да он није дошао у 6 сати у вече и саопштио ми, да ће мост ноћас да се подиже у 1 по поноћи, ја не бих кренуо трен у 10 и врло је вероватно, да ме не би ордонанс са наређењем ни командант 10 пеш. пука са људима нашао (ппоручника Милојевића, који је са 12 понтона требао да врши пребацивање Дунавске дивиз. [ позива код Скеле, нису нашли све до 4 сата изјутра, мада је био поред Саве. Он о прелазу није имао ни појма док није добио наређење, те је зато тако доцкан превожење отпочето).

Требало би да постоји командант прелаза са приличним штабом специјално за техничке радове при прелазу, и да му се да довољно нремена за израду плана за прелаз и упозна: вање са њим свих заинтересованих.

У том случају не би било ни прве, ни друге, а ни треће грешке, да понтонири дођу на место прелаза са ргсушеним понтонима, те да ови тону чим се спусте на воду. Понтонире

РАТНИК, СВ. !Х. 1022. . 5