Ratnik

106 РАТНИК

да изложим како на ово питање гледа православна — специјално српска црква, јер то су два појма као што ћемо видети.

Православна је црква код нас национализована. Већ прва појава хришћанства међу Србима почиње прилагођавањем духу народном, увођењем народног богослужбеног језика и очувањем свих народних добрих обичаја. Дух независности створио је слободну цркву Св. Саве. За време робовања видимо представнике цркве да чувају традиције народне славне прошлости, соколе на борбу, па и сами предњаче са крстом у левој и мачем у десној руци. Све су то појаве, које доказују речито, да српска црква није имала никад својих посебних интереса, који су у противности са интересима националним. Из тога поклапања интереса православне цркве са интересима народним постала је српска народна црква. Потања обележја тога појма позајмио сам из расправе блаженопочившег епископа Теофана Живковића, која носи наслов „Српска народна црква на каноничко-историчком темељу свом“, штампана у Темишвару 1868. Ево шта он каже о томе:

„Течајем времена, које је преживела она (црква) с унутарњим устројством својим у спољашњем појаву свом. срасла је ова божествена, источним саборима устројена и уређена установа и изнутра и споља с духом и карактером, с целим животом и повесницом српског народа тако јако, да се по свему томе на српском огњишту разликује она данас много од осталих цркава православне васељене. Народно учешће не само у животу каноничко-обредноме; народни свештеници, краљеви, кнезови, светитељи цркве; народни патрон, апостол цркве; народне повластичке установе, темељ јерархији црквеној; народни сабор, највиши домаћи законодавни орга администрације црквене; народне задужбине за цијељи црк.вене; народна управа добара црквених; народни језик са чисто народним гласовима на служби, иу исти пјесме црквене, народна кућа и обичајеви, пуни мисли и обреда црквених; народна повјесница, највернија пратилица цркве. Све су то такви моменти, са којих трепти српска црква на небу Православља, као звезда једна свога особитог имена и карактера, своје особите славе и светлости“

А на другом месту каже карактеристично, да је црква постала „догматом црквенонародног живота нашег, који поред уплива благодати поштује и човеческе слободе право“.

Из оваких односа цркве и народа створио се и нарочити тип српског свештеника, чије би се особине могле скупити у једну девизу: за веру и народ свој. Св. Сава, Хаџи Ђера, Хаџи Рувим, прота Ненадовић и многи други, старији