Ratnik

РАЗЛИЧНОСТИ 107

и млађи српски свештеници све до данас одлични су представници пуне побожности и највећег родољубља, чији је цео живот био савршена синтеза свију особина народног свештеника. Кад је био овакав одношај цркве према српском народу, онда је јасно какав је морао бити и према српској војсци. Свештеник и официр, односно војник, били су вазда једно својим осећајима и тежили су скупа једном и истом циљу.

Пошто данас имамо војску, у којој се налазе сва три племена нашег народа и више вера, потребно је да изнесем' гледиште, како се односи српска црква према овоме новом стању >

Видели смо, да је она народна и верска установа. Ван дискусије је чињеница, да су Срби, Хрвати и Словенци етнички један народ, и српска црква као народна установа не прави међу њима никакву разлику. Као конфесија, она се у своме: одношају према осталима, руководи начелом најшире толеранције, па шта више, у готовости за сваки заједнички рад (ако је могуће, и заједничког рада) на општем народном циљу. ·

Тиме је означена и улога српско-православног свештеника у нашој војсци. Цео рад у војсци јесте припрема, да се у даном моменту извојује победа. Свештеникова служба у војсци јесте само један део великог васпитног апарата, коме је заједнички циљ стварање, за то потребног, војничког морала.

Друга је дакле задаћа цркве у манастиру, друга у школи,. друга у војсци. Циљ свештеничког делања у војсци није аскетизам, није, да речемо „толстојизам“, него развијање свих верских и националнлх врлина и осећања, које изазивају активност, које оспособљавају за борбу, а то су: оптимизам, храброст, издржљивост, пожртвовање, чедност, дружељубље“ (нарочито ово последње) и т. д.

Према томе и теоријска верска настава — верско образовање — своди се на најмању меру, а тежиште рада полаже“ се на верско морално васпитање у сагласности са општим циљем војне наставе. То је гледиште нашло израза и у наставном плану у војсци, где су прописани за веронауку из теорије само „најпотребнији основи вере“.

2. Могућност утицаја свештениковог.

Овде уочавамо два момента: цркву, као такову, и личност“ свештеникову. Постоји утицај организације и утицај личности. Да видимо, докле допиру границе тога утицаја у данашње време.

Пре је црква била у масама једини ауторитет у области духовно-моралној. Решавање моралних питања шта је право, а шта не, било је тако рећи њен монопол, и када је црква,