Ratnik

112 РАТНИК

Има једно осећање, врло развијено код нашег народа, а то је понос, и кад човек апелује на његов понос, ретко ће кад промашити циљ. |

Један резервни аустријски официр, Србин и један од најагилнијих националиста међу академском омладином, ако се не варам и члан „Народне одбране“, истакао се својом храброшћу на талијанском фронту и био је и рањен. Питао сам га после, откуд он, као заклети непријатељ монархије, да се тако за њу бори. Рече ми: „Ама не знам ни сам. Превладао ме осећај поноса. Срамота ме било, да се пред Швабом покажем кукавица“.

Још интересантнији је други пример, који, истина, без нарочите потребе продужује овај темат, но жао ми га је оставити неспоменута:

Наш песник Вељко Петровић износи у својој једној песми случа', где се један стари аустријски ђенерал, у критичном тренутку борбе, обраћа поносу нашег Граничара. То је било у пруско-аустријском рату, у битци код Кенигреца. Поколебали се редови царске војске. Настаје бежање...

Ал' у тај тренут махните несвести И кукавичке, безумне обести, сред комешаја заслепљене руље, на хату црну, обливену пеном, у руху, ватром, гаром опаљеном, ђенерал трком долетео стари и грмну чети, збијеној у клупче: " „Јесте ли ви то, децо, граничари 2 ! — И мач свој с бедра пред ноге им баци: „Ако сте Срби, ако сте јунаци : и ако нисте кукавци, ни жене, не оставите цара свог, ни мене! Унуци Марка, Милоша и Иве, покаж'те цару, да Срби још живе! итлд. — И стаде војска попут станца зида Зебнуше срца од срама и стида итлд.

Ради лепоте, доносимо свршетак песме:

Демон се цери злослутно и вије, а туђа масна, хладна груда пије, грамзиво, жедно и лакомо пије, ту врућу луду, луду српску крв... Дакле понос нашег човека толики је, да је овде иско-

ришћен за једну туђу идеју. Тим пре ће се дати искористити 'у служби народној.