Ritam

KATE BUSH - THE SENSUAL WORLD (EMI - Jugoton)

Svake tri ili četiri godine mlada (još uvek), lepa i, nadasve, bogata Engleskinja, oslobada iz sebe duboko Zakopane, generacijski naslagane, paganske arhe-porive i prodaje nam ih u obliku stihova i muzike. A mi čekamo syako njeno pražnjenje da bi se divili... lako njene albume, sve ođ reda, tcško mogu ponaosob razlikovati, nikako ne mogu da pronađem bolji razlog da mi se ono šta radi ne bi svidelo. Na prvo siušanje uvek kažem „da, ovo je, konačno, dosadno”, a zatim mi se, prvo napevi, onda ritam, napokon i cela melodija, provlače- ispod nakovnja, zarobljavajući moždanu masu... Kate Bush je osoba koja je svoju karijeru zasnovala na fenomenu singličnosti, odnosno. velikog uspeha pesama izabranih da pospeše prodaju albuma. One su, obično, bivale toliko dobre da su, jednostavno, onemogućavale slušanje ostalih pesama sa istog vinila u kontinuitetu, koje bi, prećutno, bile prihvatane bez veéeg udubljivanja u njih. No, ne treba izvlačiti zaključak da jene-singl ostatak služio same kao sredstvo popunjavanja plastične mase - ove pesme su. prevashodno, bile poligon za najrazl ičitije kompozieijsko-aranžerske eksperimente. od kojih bi se najuspešniji, a po dobrom kapitalističkom običaju obrta, upotrebili u narednom singlu (kroz koju godinu, razume se). ! Geslo „koliko para, toliko muzike”, tj. „koliko potencijalnih singlova, toliko prodatih i singlova i albuma”, najtemeljitije je razradeno upravo na prethodnom (studijskom) albumu The Hounds Of Love” (’B5), sa koga je skoro svaka kompozieija mogla biti sklnuta na singl (što se, otprilike, kako gde, i radilo). To je, ujedno, bio i razlog štoje ovaj album, kao nijedan Katein pre njega, imao vlastiti identitet LP-ja, kreiran ali ne i nametnut od singlova nosača. U svetlu toga, najnoviji album Bushove, „Sensual World”, je odstupanje od pravila kojim se do sada rukovodila - u pitanju je kompaktno muzičko čedo na tragu roditeljske inventivnosti, sa svim manama i vrlinama kooje stvar kojq je udahnuta duša može imati. Gracilnost poslednjeg viktorijanskog cveta sa izletima u džungle pune opasnih muškaraca o kojima je Mama toliko pričala i nikad vodene borbe o kojima se peva da bi ih se klonilo, su šahovska polja kojima se autentičnom Veštinom kreće vesela, a opet, zrela i ozbiljna devojčica, da bi se, najzad, skrasila iza svog prozora.odakle su svet, izgleda, jedino i čini senuzalnim. Njene pričice o odrastanju, sazrevanju i preokupacijama devojčice/devojke/žene iz dobrostojeće porođiće, klasično obrazovane, ppseduju dozu neizveštačenosti dok god se bave mogućom autobiografskom tematikom Čedne su u onolikoj meri u kojoj strogo klasno poreklo i odnosi svojstveni sredini u kojoj je vaspitana da stvara zahtevaju, divlje i neobuzdane u onoj meri koju priroda kroz maštu daruje Ijudskom rodu. Međutim, čim izađe „iz sebe”, Kate postaje nesiguma i stereotipna i dobro je što se temama „opšteg dobra” (nevezanih za lićnost autora) bavi samo u jednoj pesmi („Deeper Understanding”). U tekstualnoj formi se i dalje drži viktorijanskih obrazaca, krećući se od klasičnih Ijubavnih рошка do fantastike svjstvene jednoom E.A. Pou („Heads WeTe Dancing” i „Rocket’s Tail”), što je u muzićkom izrazu ovaj put manje primetno, zahvaljujući „irskim” ekspresijama, tj. instrumentalizaciji na tragu (raožda više asocijativno) Enyinoj „Music For Celts” (’B6) L klasičnim paganskim napevima trija Bulgarka koji, mora se reći, i nisu na baš najbolji način uklopljeni u

atmosferu njenih pesama. Nastup ovog trija, doduše, nije potpuni promašaj, ali se oseća neusklađenost njihoyog, sa senzibilitetom jßushove, kao i premalo prostora u pesmama koje su, kompozicijski, potpuno podređene autorkinom pevanju. Ono što, kao definitivni utisak, ostaje iza ove ploče je njena težina, ali praćena izvesnom jednoobraznošću - odlično je komponozvana i izvrsno interpretirana, ali za adekvatno delovanje na medije, a što je, inače, bazična stavka u radu Bushove, nedostaje joj veći stepen radiofoničnosti i komunikativnosti. Možda, baš, neki od napred pominjanih singlova. Ipak, ma šta Rei Momo dumao, ovo nipošto nije utapanje u Zenu i zato * * * *

Bojan Žikić

GUNS and ROSES - „LIES” (Geffen - Jugoton)

Kada Nicholas Cave otpeva monstruozni John Lee Hookerov stil „I’m gonna kill that woman”, to je ništadrugo nego sarartnički vapaj ljubavnim jadima rastrgnute duše, ali kada W. AxJ Rose stenjućim glasom iskaki reči „I used to love her, but I hd to kill her, I had to put her six feet under”, prvo šlo vam mote pasti na pamet je da su u pitanju trabunjanja nekakvog maejo idiota pomračene svesti. A, zapravo, ceo rezon koji se nalazi u temeljima projekta „Pistolji i Ruže”, ako se o rezon u (kada je HM tj. hard rock u pitanju) može govoriti, je - kao i u slućaju mnogih njemu sličnih - nemilosrdna kombinaeija seksizma, mačizma, rasizrna (po potrebi),-znoja i alkbhola u kojoj se lični stav” ili „autorsko viđenje” najčešće postiže različitim odnosom pomenutih sastojaka u smeši gitarskih fantazmagorija, dugih kosa, revolveraških poza i multidecibelske tutnjave. U tom kontekstu Gun’n’roses su vrhunski proizvod svoje vrste koja se može činiti kao slepo crevo (rokenrol) evolueije, ali jpj to ne smeta da nesmanjenom i nedokučivom upomošću regrutuje nove pripadnike poslušnog stada svitaća imaginamih gitara, Mnogi od njih će svoje najbolje solaže odsvirati uz plču kojom se bavi ovaj tekst. „Lies” je, u bukvalnom smislu, polupreizvod - sastoji se od EP-a „Live Like a Suicide” iz 1986. gođine (na jednoj strani) i ćetiri nove pesme iz 1988-me (na drugoj) - i u tom smislu je školski primer keširanja na starom matcrijalu novom slavom. Naravno, EP „Live...” je svojevremeno objavljen za nezavisnu kuću Uzi Suicide Records, pa je na delu poznata priča o tome kako je u pitanju goruća želja da se novim obožavaocima ovaj start materijal učini dostupnim, no mi znamo da su u pitanju SSSSS, a toga se ne treba slideti. Zivi deo je ujedno i bolja strana ploče, jerpredstavlja solidan hard/-

/heavy produkt bez suvišnih prenemaganja i ako se izuzme odista lose pevanje W. Axl-a (koji je, uzgred, u to vreme izgledao kao jedna kopija nekog od ëlanova N.Y. Dolls, sa frizurom a la očerupana kokoš) ozbiljnijih zamerki na sadržaj nema. Upotrebljeni su svi znani šabloni, poze i trikovi '<оје žanrpoznaje uključujući i „genijalni” stih „Nice boys don’t play rock’n'roll” kao 1 obradu Aerosmithove pesrae „Mama Kin” u kojoj W. Axl nesnošljivo skiči, Prblemi počinju kada se okrene ploča i krene Ijigava balada „Patience” koja samo'potvrduje (staro?) pravilo da nema gore balade od one koju skarabudže suptilni heavy metalci u nastupu kajanja prema nekoj ženskoj koju su ostavili (ill obrnuto) sa raseèenom usnom i podlivom ispod oka u jeftinoj sobi kakvog drumskog motela. I posle kažu „treba nara samo malo strpljenja”. Pomenuta „I Used To Love Her” je parče zgodno za rikanje polu, ill više, pijanog društva u pauzi izmedu dva pohoda na stado sirotih „lepotica” u kožnim minićima koje se muvaju po backstageu rokenrol zvezda, dok je „You’re Crazy” benačajni poluakustični boogie (čija se električna verzija nalazi na „Appetite For Dstruction”). Кгај ploče pripada odi slobodnom, lutalačkom, neobuzdanom bla, bla, bla... životu mladog buntovnika u kojoj bi sve bilo u redu da nema fašističkog teksta „posvećenog” policiji, imigrantima, pederima, crnjama i ostalima koji sputavaju mladu dušu da slobodno diše u zemlji hrabrih i slobodnih. Odurno. Na kraju, čemu cela ova priča kada je pisati o ploči G’N’R isto što i držati predavanje o kancerogenosti dimljenih mesnih prerađevina - beskorisno. Ipak, bolje tamanite pršute. Ocena: strana G (Live Like A Suicide) (* * *) strana R (*)

Tomislav Grujić

77