Ritam

Film U TIGROVOM GNEZDU

(TIGER CAGE), Yuen WOO PING, 1988. Donnie YEN, Vincent LYN, Caroline CORIE, Michael KENT distribuera: BEOGRAD FILM, trajanje; 100 min. Početkom dekade koju upravo završavamo, kung-fu filmovi su poslužili kao übqjito sredstvo eeloj jednoj generaeiji kritičara u definisanju sopstvene specifičnosti u odnosu na sistemski cehvski establishment Ova ideološka dijaspora najjednostavnije, ali i relevantno, bi se mogla predstaviti opozicijom Ingmar Bergman (establishment) - Brude Lee (tzv. „žanrovci”). Naravno, otkrivanje vaseljene kung-fu filma bio je svetski procès započetjoš u ranim 70-tim, a ne neki balkanski guilty pleasure, tek kung-fu filmovi prošli su puni krug od getoizaeije do glavne atrakeije najvećih filmskih festivala, a njihovi aulori, vidajući rane od efektnih filmskih tuča doživeli su monografije i od onih filmskih рега koja su nekada opevala samo daleke eteriëne sfere evropskog autorskog filma. Pitate se gde je paradok? U vreme kada su bili prezreni činili su okosnicu repertoara, a danas... Njihovo mesto zauzeli su antikviteü araeričkog hardcorea i nije čudošto se u poslednje vreme uz filmske plakate u bioskopima nalaze i kontakt plakati društva (organizacije?) Beo-Živa koja brine za duše asocijalnih i suicidalnih. Razlog ove žalopojke u ekološkm molu je reprezentativan primerak najiventivnijeg filmskog žanra poslednjih dvadesetak godina, kung-fu film parexellance „U tigrovom gnezdu”. I ovde počinje priča o filmu. Na početku, nakon naivne spiee na kojoj vidimo imena čak tri koreografa borilačkih veština, zbunjje situacija u kojoj se policajci sa lošim momeima obračunavaju gotovo iskljuëivo vatrenim oružjem. Sve pršti kao u najboljim epozodama „Crime Stories” što i jeste osnova zapleta - grupa policajaca koja se bon protiv organizovanog kriminala, u neveseloj sadašnjici Hong Konga kojeg u bliskoj budućnosti ëeka snažni bratski stisak matiëne Kine.

••Mi najvećl šarm oyc sinkretičke vrsle loži upravo u odsustvu dramaturške čvrstine predloška i stalnom poigravanju arhetipskim situacijama i odnosima. Konkretnp junaci, kung-fu policajci, akteri su prastare price o zdravim i trulim jabukama u istom košu gde oni za koje najpre raislimo da du dobri momci se pokažu kao loši, i obmuto. Junake veže ljubav (film je streight pošto su prisutne i žene, mada je intrigantna pomisao o gay kung-fu) i partnerski odnos koji je policijski film preuzeo iz westema. Ali perpetuum mobile filmskih zbivanja nisu ni moral ni osveta nego njegovo veličanstvo kung-fu baleL Režiser Yen Wo Ping i njegovi scenaristi Wong Win Hai i Kim Ip (ujedno i koproducent) ne libe se previse citiranja („Karate Cop” ili „Code of Silent”) ili nekih drugih prečica (u finišu filma u svakoj drugoj sceni filma junacima ponestaje municije) da bi junake to pre doveli u situaciju sukoba (fizičkog). I onda ona božanstvena tišina što lebdi kroz tamu bioskopske sale i kratki, gotovo erotični, uzdasi najmlađih gledalaca. Potoci harizme vrhunskih boraca. Scene borbi su velićanstvene sa neophodnim pomakom (vise agresije i krvi) od klasičnih uzora i sa onom neuhvatljivom dalekoistočnom dozom cmog humora. Kada ekstatičnost doživljaja filma ustupi mesto razumskoj i kritičarskoj vivisekciji, kada se aktivira istorijska aparatura uzora i prethodnika, mnoga poređenja idu na stem filma „U tigrovom gnezdu” i njegovih autora. Ne radi sc naime o onoj visokoj razini novo-starog proroka Jackie Chena (več hageografisanog u „Ritmu”) ali u siromašnoj bioskopskoj ponudi ДЈ tigrovom gnezdu” se nameče kao kandidat za svaku ozbiljnu listu najboljih u godini éiji je kraj na dohvatu. Od uvek teško upamtljive gomile kineskih imena koja se nameću ovim filmovima je najsvrsishodnije zapamtiti ona glumca Donnie Yena (Jackie Chen klona) i scénariste i koproducenta Kim Ipa, koji je prema relevantnim informacijama MFB-a duša iza projekta. I ako ste pre projekcije filma koji vam preporučujem (ali zbog termina izlaska „Ritma” to nema zdravorazumsku osnovu) zapisali kontakt telefon kontakt društva Beo-Živa, posle doživljaja koji je usledio sa prezirom ćefe baciti papirići. Udahnite miris asfalta i osećaćete se veoma dobro. Bar toliko dobro kao za četiri zvezdice. ** * * (Eksplikacija ocene: Zaito 4, a ne 5 zvezdica? Zbunjen sam, ali instiktivno osećam da je bolje 4 nego 5.)

Dinko TucakoTić

MANIFESTO

(MANIFESTO) Dušan MAKAVEJEV, 1988. Camilla SOEBERG, Alfred MOLINA, Simon CALLOW, Eric STOLTZ distribueija: MORAVA FILM 96 min.

„Mene su Golan i Globus uzeli jer dobro snimam seks.” (D. Makavejev, FDD, FEST 89) Globalni Moguli su se grdno prešli. Makavejev jedino ume da dobro dokazuje znaëaj reditelja u slvaranju filma. Naime, zblru sekvenci pod naslovom „Manifesto" nedostaje upravo reditelj.

Kao stegonoša aulorizacije YU filma, Makavejev je svoju inventivnost mamuzao iracionalnim predrasudama države - sve dok mamuze nisu zakačile neke njene žile kucavice. Polom je morao da ode u svel, oslavivši nam kult stvoren oko svog imena. Medutim, napolju sa mamuzama nema sale; njih nose iskljuëivo producenti. Mak je silazio s konja na magarca, jašući od Švedske („Mr. Montenegro") do Australije („Koka Kola Kid”), da bi 1

prošle godine stigao u adekvatno odredište, gradić Valdhajm, u ko jem se „zbiva" „radnja” „filma" „Manifesto”. (Adekvalno? Da, јег ne postoji). U pomenmom mestu sprema se atentat na Kralja čija policija lovi atenlalore te ih trpa u ludnicu. I policija, i atentatori, i stanovnici svi se bave seksom na „duhovit" način, posle čega manje-više slučajno ginu, barem neki. Ovo bi bio sadržaj filma, samo kada bi gore navedeno bilo manje koherentno i smisleno. Za Ijubilelje Makavejeva ovo je još jedan „Mak sa šlagom”, „Mak koji se šali", ventjući da je za šalu važniji broj globalnih aluzija saopšleinih iz neutralnog, ali pomalo levog

ugla. karakterističnog za pristalice ideje intelektualca kao dvorske lüde totalitamog režima „kakvi su, inače, svi”. Ko, međulim, smatra da kontekst filrnskog gega čini njegovu nadgradnju, zaključiće da „Manifesto" svojim neplodnim imelektualističkim bludnjama briše svoje ime iz estetike filmske komedije, Tačno je da se umetnost pokazuje skrivanjem poruke iza paravana, ali Mak se u svoja tri poslednja filma bavi samo paravanima. I to papimatim. Kosta Gavras je ostao na pozicijama idejne avangarde; Dušan Makavejev pokušava da ostane uvek bar korak ispred nje. Ali jedan korak ispred avangarde nalazi se ponor. *

Boško Milin

78