RTV Teorija i praksa

poseduje, a često ne bi ni doživeo odraslo doba. Čovek ne imitira svako ponašanje koje se javlja u njegovoj okolini. Imitira ono ponašanje koje je zapazio bilo zbog toga što je za njega atraktivno, bilo zbog toga što ga obavlja priviačan model, ili zato što donosi izvesnu korist osobi koja ga obavlja. Mnoga ponašanja, naročito ona koja nisu socijalno prihvatljiva ili korisna za jedinku, ne zapažaju se. Ako se takva ponašanja i zapaze obično se ne zadržavaju u sečanju, ili se nikad ne obave. U najranijem detinjstvu modeli na koje se deca ugledaju su članovi vlastite porodice. Oni, pored toga što služe kao modeli koji se neposredno imitiraju, podstiču određena ponašanja, dok druga zabranjuju. Ponekad podstiču agresivno ponašanje. Pored porodice pojedinci iz okoline, tj. njegove subkulture, naročito u starijim uzrastima, važan su činilac u sticanju socijalnog, odnosno agresivnog ponašanja. Treči, i veoma važan izvor agresivnog ponašanja su simbolički modeli. Drugim rečima, stičuči određena ponašanja jedinka pored korišćenja živih modela, kopira i simboličke modele, među kojima su televizijski, zbog prirode medija, izuzetno pogodni. Sam Bandura navodi: „Ljudi mogu učiti različite oblike agresije čak kad primeri i direktna obuka agresivnih akcija nedostaju i u kuči i u neposrednoj subkulturi. Preimučstvo televizije je mnogo proširilo delokrug uticaja modela na dete koje se vaspitava. Dok su njegovi prethodnici, naročito oni u domovima srednje klase, imali ograničenu priliku da posmatraju brutalnu agresiju, moderno dete

178