RTV Teorija i praksa

ničkih razloga ~ne mogu biti predmetom neke druge umjetnosti”. Bajsić polazi od pretpostavke da se radio-dramska umetnost, pre pojave novih tendencija, izražavala jedinstvenim znakom „konvencionalne strukture”. Međutim, ovakav zaključak nesaglasan je sa stvarnom praksom radio-drame koja se od ranih početaka, iako sa izrazito pozorišnim P e č & tom, „kolebala” u svom imanentnom ražvoju, kako u različitoj aplikaciji specifičnog, tako i u susednoj dijalogičnosti sa svetom drugih umetnosti, odakle je preuzimala i konvencionalnu strukturu i avangardne oblike, Istina, ova dijalektika bila je izraženija u domenu literarnog nego realizacijskog buduči da je radio-tehnika rplativno kasno pripremila mogučnost upotrebe diferenciranog akustičkog prostora. Podela novih tendencija na 1) odstupanje od literarnog predloška i 2) materijalizaciju poetske imaginacije.više je operativne nego estetičke prirode; ona ukazuje na različite postupke u oblikovanju radio-dramskog dela ili na različitost materijalnih osnova (dokumentarno i podela je veoma uslovna, neprecizna, a na opšteestetičkom nivou i neprihvatljiva. Ako je pitanje o specifičnom bar u približno istoj ravni sa pitanjem šta je radio-drama, onda aspektspecifičnog, definisan kao vid (književni) „sredstvima pjesnika zadane realizacije”, postaje i preširok (primenjiv i na druge umetnosti) i preuzak, ne pokriva ontički status radio-drame, jer zašto bi izvanknjiževni postupak, principski i konkretno,bio nepesnička „zadana realizacija”. U rukama pesnika i mikrofon može biti sredstvo pesničkog izraza, sa literarnim skriptom i bez njega. Poetično i dokumentarno nisu °tiavezno suprotstavljene veličine, što je uostalom i Bajsić više puta uspešno dokazivao. Udlučmje zasnivanje specifičnog prouzrokovalo je en hloc razvrstavanje prema onoj logici koja svetranijih pojava vidi kao jedinstveno zgusnutu strukturu, a uvođenje o-tonske građe obeležava kao „nepesnički postupak”, kao da su drukčija tehnička i materijalna sredstva sama sobom pesničId nekompetentna. „Čitava Ijestvica novih mogučnosti”, raspoređena između dva krajnja prototipa, üblažava oštrinu podele ali ne uklanja niz estetičkih kontroverzi. Tome je svakako „kriva” i pokretna terminologija, tradicionalno-estetička i radio-dramska, koje, svojira rasutim značenjima, onemogućavaju određenije imenovanje pojedinih predmeta. Pored opšte „anarhičnosti”, preuzete iz tradicionalnih teorija, radio-drama je (praktično i teorijski) izložena i

41