RTV Teorija i praksa

medijalnoj „anarhičnosti”, gde se njena specifična estetičnost objašnjava i ukršta sa drugim funkcijama i oblicima radio-programa. M.Makluan npr. i ne pominje radio-dramu, kao nekakvu umetničku vrstu, iako naširoko raspravlja o estetskdm aspektima radijskog medija. I Bašlarova Poetika prostora prihvata radio kao jedinstven fenomen, kao moguče „integralno ozbiljenje, svakodnevno ozbiljenje Ijudske psihe”, kao ~funkciju originalnosti” i „načelo sanjarenja”. Bašlarovski radio pripada „univerzumu reči”, on nije obično komunikološko ili informativno sredstvo. Nije ni razdeljen na posebne funkcije, njegova je zavičajnost u nesvesnom, tamo gde se kriju„osnove Ijudske originalnosti”. Elementi medijalne (radio)poetike zastupljeni su u večini komunikoloških sistema, gde se od radija očekuje jedna vrsta univerzalne estetičnosti, da ne kažem i umetnosti. Istina, i radio-praksa, zaokupljena dimenzijom akusdčkog, sve više „meša” svoje funkcije, odnosno ozvučava ih elementima „lepog privida”. Posledice ove estetizacije, programske i teorijske, i po širini i po značaju izlaze iz okvira ovog razmatranja. Ovde ih ističem samo kao specifičan kompleks okolnosti koje proizvode najrazličitije kontroverze u praksi i teoriji radio-drame. Dok pitanja o radio-drami uravni filozofijske estetike tek pristižu iz sveta gotovih estetičkih shema, dolazeči sa „krova” estetičkog promišljanja, dotle medijalna estetizacija izvire iz komunikološke misli i ukupne radijske prakse, u disperzivnim aspelriima koji posredno ili neposredno tek dotiču fenomen radio-drame kao specifične umetnosti. S druge strane, radio-dramatičari okruženi konkretnom umetničkom praksom pokušavaju da razvrstaju geneličko i estetičko iskustvo i da svet radio-drame protumače njenim imanentnim razvojem. Oni insistiranjem na specifičnom često zanemaruju ono što je opšte, zajedničko za sve umetnosti. Upravo tu, u sredini radio-dramskih poslenika, utvrđene su i razne bliže odrednice ovog žanra, kao neka daleka „predigra” eventualnog konstituisanja radio-dramske estetike. Tu su nastala i ona „opšta mesta” o radio-drami koja je tehnička umetnost, nevidljivo pozorje, akustička igra itd. Spontano nastajale sintagmične poštapalice pretvarajuse i u određene sisteme ili tipološke podele, kakva jei ona Pradalijeova koja je spojila tehničku i hronološku atribuciju, ili Šeningova koja je tehnički znak suprotstavila „organskoj potrebi”. Ova kontradiktorna pojmovna zbornica (tehnička posledica i organska potreba) direktno stavlja tehničke umet-

42