RTV Teorija i praksa

-grbonjić sa njegovom odista neljudskom odanosću, čas riba-kit čas jasni Mesec - ličnost istočnjačkog stila, čas opet nešto drugo. Ta kaskada preobračanja boji bajku mnoštvom najčudnovatijih šara, ali istovremeno, iza smene spoljnih linija - vidi se stalno jedinstvo glumačke hčnosti sa svom njenom stvaralačkom aktivnošću, celovitošću i neposrednošču primanja bajke, sa pijanstvom procesa igre. Sa improvizacionom slobodom prelazeči iz enterijera u enterijer i od hčnosti ka hčnosti, Tabakov kao da oseća čuđenje i radost od obične prostodušnosh bajke i od svog glumački smelog postojanja u njoj. I, primajući bajku, ulazeći u svet njenih heroja, mi se približavamo još i tajnama glumačkog stvaralaštva, vidimo hkove u procesu njihovog stvaranja. A za njima i samu ličnost glumca. Odista je u pravu bio S.Jurski koji je u jednoj diskusiji nazvao muzu televizije „đavolom” koji od glumca zahteva improvizacionu pokretljivost, nepostojanje naučene visokomernosti, apsolutnu naučenost onoga što mu predstoji. Ah, zar tome ne teži danas i teatar? Pođimo sada dalje i obratimo se ponovo onome što se dešava u teatru. Podvlačeći, ističući hčnost glumca teatar pokušava i čisto prostorno da maksimalno pribhži glumca gledaocu. To je teško, jer scena je ipak scena. I zato se borba vodi tako reći za svaki centimetar, glumci se izbacuju iz dubine scenskog prostora do same rampe, glume u bukvalnom smislu reči „spustivši noge u gledahšte” ih direktno u gledalištu, među publikom. To nije nikakav hir, to je želja da se učine vidljivim žive nijanse scenskog bitisanja glumca, o kojima smo već govotih. I tu se interesi televizije i teatra ponovo poistovečuju. Jer, televizija teži tome istom, ističući teoriju i praksu „gro-plana", ’uvenog televizijskog gro-plana o kojem je tako mnogo pisano i sa kojim je povezano tako mnogo razmišljanja i nesporazuma. I sa kakvom se nezasitom radošću obraćaju gro-planu reditelji upravo pozorišni, i to upravo oni ko]i najbohe osečaju prirodu teatra, njegove sadašnje tendencije. Zagledajte se malo bolje u televizijska ostvarenja raznih umetnika kao što su Tovstonogov, Efros, Fomenko, umetnika koji su na scem stvorili tako složene, višekomponentne pozorišne svetove, i otkrićete kako privlačan za njih postaje svet koji je otkrila televizija - svet približenog nam Ijudskog lica, svet najprefinjenijih nijansi koje istovremeno fiksiraju rad duše i misli, nijansi u kojima je ceo čovek. Posebno je zanet gro-planom Efros. On nas tera da posmatrajuči oči Molijera - J. Ljubimova u televizijskoj predstavi Samo

11