Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

Јо | Лоренс Стерн

логору неко време пре него што војска уђе у лађе (у том походу, од Бристола до Хамтшајра, изгубисмо спротог Џорама — малишану је било четири године, а умре од малих богиња); за време похода на Виго моја мати, сестра ија остасмо на острву Вајту, док се пук не врати у Викло, одакле мој отац посла по нас. — Губитак сиротог Џорама накнадисмо бавећи се на острву Вајту рођењем једне девојчице Ане, која угледа света 23 септембра 1719. Тај мили пу пољчић угину у својој трећој години, у дублинским баракама; она је сиротица била, _добро је се сећам, нежна, фина .састава, неспособна да дуже поживи — као већина дечице мога оца“.

Од Ирске до Енглеске и од Енглеске до Ирске, тамо амо, напред натраг, ишла је одана жена рађајући без престанка и сахрањујући без престанка своју децу. Чак и у ведријим данима путовање, нарочито морем, није без незгода; сам Бог знаће за муке које препати вечита патница Г-ђа Стерн.

Поручник је једнако гуран од Понцијуса до Пилата — од Дублина до Карикфергуса, од Карикфергуса до Лондондери, а одатле до Гибралтара, да учествује у одбрани те чувене стене.

У Гибралтару, при завршетку препирке која „поче због једне гуске“, њега прободе у дуелу неки капетан Филипс. Кад оздрави, (премда раслабљен), од своје опасне ране, буде упућен у Порт-Антонијо на Јамајци, где умре од грознице 1731 године.

Усред пролазних и променљивих сцена о којима је реч у Мемоару, поред једнолике и једнобојне матере и те бледуњаве деце што умиру чим се родг, фигура Роџера Стерна једино добија телесну форму п садржај. Његов је портрет оцртан снажним живахним бојама, и очевидно је он делимице оригинал ујака овија у Трисшаму Шенди.

Године 1724 Лоренс, коме је тада било једанаест година, би послан у школу у Халифаксу, где остаде нешто мало после смрти свога оца. „Мој јадни отац“, каже он, „умре у марту 1731 године. Ја оста-