Sion

613

но што му је љубав према родитељу или према деци својој. Но ево прочуло се неко место — место свето, усамљено, удаљено од светске бујиде и забаве, и он иде —■ и дан и два — да потражи то место, да дахне душом искључиво ради неба и ради Бога, те да тако ма и на часак изврши ту заповест јеванђелску, коју он не зна и не уме тумачити другојаче, до онако како срцем осећа. И он заиста иде, и иде гомилама, да погледа на те развалине бившег манастира св. Аранђела и да ту у крај њих поседи, поцелује св. крст, па тиме колико толико задовољи ону потребу, коју у души вазда носи, но коју није у стању, да код своје куће задовољи. Овако је, кад гледамо на појаве у народу целог тог краја, о коме реч поведосмо, а овако је и кад разбирамо те појаве и на појединим младим људма, које привлачи та самоћа манастирска и зове их, да излазе из обичког реда људи и да себе жртвују на свагдашње и искључиво служење Господу и ради Господа. Јединственом дакле снагом светих јеванђелских заповести у стању је сваки прави монах да објасни и протумачи себи и монашестао и његово ступање у тај ред, а другога објашњења нити тражи нити можеш наћи од њега. И кад га ова нобожност расположи, да подобно младом Антонију учини тај корак, он ће га учинити по нагону свога срца а не по питању: да ли је било или није било монашества за прва три века хришћанска. Тако је било и за време Антонија, а тако ће бити и док је света и века. Дакле монашество, у свом истинском значају, нема нужде, да се брани историјом кад реч иде о законитости његова опстанка у сувременом животу. Оно као што је било тако ће и бити и остати ванредним појавом непосредног одношаја личног слободног осећања хришћанина на спрам оног, који је извор његовог релиђиозног живота; и дотле ће трајати у цркви христовој, докле буде хришћанских младића, који се могу у животу своме задахнути светим и чистим идеалима јеванђеља, докле има старих, који су преживели све Фазе овоземног