Školski glasnik

Стр. 276.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 18.

Пауер назива основним карактером. Већ и Хербарт указује иа разлику карактера од индивидуалности, кад вели, да се : „Свака ствар индивидуалношћу разликује од осталих који истој Фели припадају. Дистинктивне знаке често индивидуалшш карактером називају; и тако се говором бркају те две речи, које смо ради узајмно да определимо. Међутим одмах осетимо, да се та реч: карактер, у другом смислу употребљава, кад је реч о карактерима позоришног комада или кад говоримо о бескарактерности дечјој. Сами индивидуалптети дају рђаву драму, међутим се и индивидуалност у деце веома лако да опазити, а без да би имала коректора. Чега у деце нема, а чиме драмска лица морају располагати, што је уопште код човека као разумног биће карактеристично: то је воља.*) Није нам потребно да посебно истичемо да ту Хербарт говори о моралном карактеру, и о разумном хотењу. Да тако мисли, најбоље се види из тога, што у тој ствари мало даље овако вели: „Хтети, одлучити се, то се у свести збива. Међутим индпвидуалност је бесвесна/' Појам индивидуалности је по суштини такођер апстракција, пошто под њим ра зумевамо збир индивидуалних разлика. Конкретни нредмет, за који су те индивидуалне разлике као привезане, управојелич ност Сад би нам крајши задатак био, да предочимо сугптину личности. ДиФеренцијална психологија спада у упоредну (компаративну) психологију. Упоредни начин је наставак дескриптивног и аналигичког поступка. Док је предмет оп ште психологије оличен у једнообразном душевном животу, дотле су индивидуалне разлике (неједнакости.) по величини и срод ности својој, предмет проучавања упоредне психологије. Општа психологија одбацује те разлике; њени се описи и анализе по ВгШеу-^ — односе на одвише једноврсне делове душевног живота свију индивидуа. Ова тежи, да утврди ону везу (понтииуитет) која је код нормалног човека свагда

*) Нег1заг1:, А1дешегпе Ра&адодгк, Наг1 ;еп8{ет XI. евеека 41. ст. —

једиолика, истоветна. За предмет јој служи цело човечанство, али у толико, што у њему испитује само једноликости, истоветности, а апстрахира индивидуалне разлике, како у ствари велачине њихових степена, тако и помоћу њих претпостављену сродност. Али упоредна психологија баш те одношаје узима за свој предмет. И тиме се маша проблема к<>ји су од највеће важности. Човечанство је и њен иредмет. Али услед једноставности делова иједноликости душевних процеса, јављају се у човечанству индивидуе, а у разноликости њиховој стенени. сродство и тинови, То је, што чини предмет упоредне психологије. Човечанство се баш у неизмерној множини сингуларних Формација преживљује Какви само проблеми настају ту из систематске везе типичних основних Форми и диФеренцијалних црта! Упоредна психологија хоће да опише, како су извесне црте редовно скопчане са типичним основним Формама и хоће да дозна оне процесе, који суделују у тако особитој маниФестацији душевног живота. \УИ1гат ^(ет истиче тројаки задатак диФеренцијалној психологији. Први јој је да установи: Које су управо те разлике душевног живота? Друга је да каже : Које су услови тих разлика? А трећи је пак да определи: Како се јављају те разлике? Међутим пред очима ЂИЉеу- а и 81ет- а не лебдп само дете, њихово се испитивање распростире у опште на сваковрсне разлике, а смер им је при томе, да тако откривене истине често са научног гледишта обраде. Та научна иснитивања занимају педагога нарочито у ствари детета и само га у толико занимају, у колико се њихови резултати, у практичној педагсгији корисно могу употребити Егт1 Меитапп је покушао, да резул тате диФеренцијалне психологије — у колико се они односе на дете — среди и да им са педагошког становишта определи вредност. Али, — као што сам признаје „досадањи су покушаји у ствари установљења основних разлика индивидуалности човечије, а нарочито код типичних разлика индивидуалаости дечје,још увек далеко од тога, да би се до сад иознате диФеренције