Školski glasnik

6

ШК0Ј1СКИ ГЛАСНИК Стр. 277.

Бр. 18.

дале, систематски устројити и још добрим носе на себи обележје, тако рећи љуску од јајета, свог чисто емниријског порекла."*) Овде се не ћемо ни ми упуштати, да. индивидуалне разлике систематски разлажемо и састављамо, него хоћемо да укажемо на некоје такове резултате, који су по педагогију од важности. На првом месту спомињемо онај проналазак, који је учинио Фрапцуски лекар СЈшгсог у току иенитивања афазије. Помоћу њега видимо, да имаде такових особа, које лакше намте оне представе, што су их помоћу вида добиле, за тим такових, које помоћу слушања и најзад, које имају више склоности да номоћу аиаања с ачувају стечена опажања. Та три типа је пазвао визуалним, акустичним и моторичним типовима. Што се тиче тих типова, извршена је сва сила опита Грдна књижевност која се односи ва ствар, палази се у Меитапповим и /б^е-га-овим књигама. Та је разлика између свију осталих најзнаменитија, ношто је у тесној вези са многим другпм душевним својствима ч®вечијим. И, ма да досадашња испитивања, ту везу још нису обелоданила, опет тако изгледа, да је таково диФеренцирање од Фундаменталаог значаја по цео душевни живот. „Мало знамо о томе, како се код особа са разним тиаовима представа, развија учење и одржава у постојаности вели Меитапп -- међу тим је сасвим за извесно, да је разлика у типовима иред сгава код појединих људи, од далеко веће важности од опе разлике, која се показује у сасвим разноликом владању памћења, маште и пажње њихове. У разноликости тинова представа, видећемо такову разлику, која ће указати на ону разлику, која се дубље налази у целокупном душевном животу појединих људи."**) Уствари типова представа морвмо приметити, да се они пе појављују иосебице у појединој ивдивидуи, већ мешовито, у већем или мањем стенепу; чисти типови су уопште регки и абнормални. У највише

*) Ж Меитапи , Уог1ебпп§еп гиг КтГигпп^ 111 Ле ехрептеп!е11е Ра<1а^о^1к. I. 332. сг. Меитапп. исто дело I 473. ст. —

људи су заступљени мешовити типови, али многоврсни стеиени и комбинације ове три врсте типова нису искључени. Надаље, морају се разликовати нредставе ствари и речи (објективне и вокаЈЈне), што могућност комбинација још увећава, уколико на пример визуалне представе ствари не иду безусловно са визуалним представама речи. По педагога је главно да знаде, да они, који припадају визулном типу мисле номоћу слика, а који пак припадају акустичном типу помоћу речи. Који припадају визуалном типу, лакше уче видљиве пред мете, дакле лакше уче из пиеаних или штамианих зпакова, а који припадају акустичном типу лакше уче гласове, дакле њима лакше пада гласно учиње, јер ту гласови помажу памћење. Који нак ирипад- ју моторичном типу, још лакше уче онда, кад им памћење и моторичне представе помажу, какве су нпр. слике покрета, који су нужпи за писање догичних иисмена. Из тога је педагошка поука та, да приликом учења, с обзиром на ово, дамо занимања како оку, тако и уху а случајно и руци, пошго знамо, да ученици припадају разним тииовима, и тек тада ће успех у паст&ви бити, зајемчен ако сваки тип добије своју потребну помоћницу. То је пак с тога важно да нагласимо, што и сам учитељ или проФесор спада у један од тих гипова, па нагиње, да се равна према свом, на себи стечен м искуству и да за опште нрави о поставп оно, што вреди само за један тин. Тако се догодило, да по неки проФееор није одобравао, шта више чакје и зкбравио ученицима да на глас уче, а без сумње за то, што је он сам лакше учио читајући, дакле што је визуалном типу припадао; и^емда би умесно било, да је онима, који очпма читајући из књиге тешко уче, препоручио, да уче другим пачином, а опет другима, којима су оба начина учења теретна, даје предложио ту олакшицу, да оно што треба науче, да прецишу, или нека то пишу бар по ваздуху. Та иста разлика тумачи нам и то, зашго се кадгод наставници између себе страсно препиру о томе, да ли је за учење језика бољи „директан" метод, којн говорењем учи и који се оснива на изговара-