Školski glasnik

Стр. 278.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Бр. 18.

њу? или онај, који у иомоћ узима „ аисање " и К књигу и ? Јасно је пак, да ћемо према једном целом разреду само тако бити праведни, ако у своме раду, употребимо сва ова разноврсна средства. И не спомињем, како и колико нас утврђују неки, да се правопис само слушањем може научити, док други то исто оснивају на гледању. Пошто при диспутовању свако узима за основу своја искуства, немогуће је ма и кога о противноме уверити, ако не познаје ове новије податке психологије. (Наставиће се.)

Педагошке тчсло Е^шла Золе. Знаменити романсиј.ер друге половине прошлога века, Емил Зола, рођен је у Паризу од оца Талијана, по занимању мерника. Већ из средње школе излази и прелази у књижару и ту као иомоћник покушава књижеван рад, као Фељтониста иојединих дневних листова. Његово живо ириказивање, као и психичка посматрања тадашњег грађанског живота, издигоше га над осталим књижевнидима његовога доба, те постаје преставник реалистачнога правца у светској књижевности. Готово у свима својим делима застуиао је, тумачио и бранио натуралистички правац у књижевности, те се и у недагошким назорима наслањао и држао највећега Францускога педагога Русоа. Своје мисли о васпитању изнео је највише у роману „Тгау1а1". Ово дело угледало је света, кад је школа у Француској била већином у приватним рукама. Тада је мало било јавних школа, а већина беше у рукама калуђерским. Тек шк. зак. од 1882. изриче „обавезно учење" и тај закон не иде затим, да примора родитеље, да децу своју редовно у школу шаљу, већ да су дечји родитељи дужни побринути се ; да им деца — законом опредељена знања —- присвоје. Тај исти закон место науке вере и морала, наређује, да се у школама има предавати: грађански морал. И у тим приликама ноникоше мисли о васпитању код овога великог светског мислиоца, које овде ниже доносим. Чуди се, да у тадањим школама влада то мишљење, да је човек по рођењу рђав и склон лењостп. А да од детета можемо што извести потребан нам је читав сиетем притиска и бати-

нања. Те из разлога тога постаде „учење" „мучење", место да детету постане пријатан посаокао и други што их телом својим врши, тај посао око ослобођења душе детиње постаје детету груб и тежак. Учитељи од младежи стварају праве робове, чији је иозив, да по нарочитом систему угуше детињу памет, и сва знања да сипају у један исти суд, без обзира на индивидуалне епособности ученика. Као да и немају другога позива већ да униште индивидуалне почетне епоеобности, критички дух, и другу сваку самосталноет гомилом званичних готових идеја. Најгоре је, што се у омладини убија карактер исто тако као и нидивидуална способноет. Јер овим и оваким начином позтизавасе еамо то, да васпитамо немоћне људе, Фигуре, које немају својства што би их красила; те тако и иадају у највеће погрешке и према друштву и према себи. Индивидуалне способности. Учитељи не треба да имају другога задатка, осим да пазе на детињу индивидуалну способност. Само би оно био нрави учитељ индивидуалне способности, који би исту будио пигањима која лебде нред душом детињом, те тако ослобађао дечје способности отварајући им широм врата из дечје скучености. Човек има у себи неодољиву жељу за сазнањем и науком, и та жеља треба да му буде ј е, дини импуле за учење, те из тога разлога да се одбаце све награде и казне. Заиста би довољно било, да ее ј читељ ослони на то, да свакоме ученику олакша и упути га у оној грани науке, коју ученик најрадије воли, да му се учини приступачнијом, дозволивши му да се њом занима и да се сам наслађује постигнутим резултатима. Да се људи понашају човечански према деци да би и деца постала — људи. „Па, нијели ово јединатајна уепешнога васпитања и образовања?" Лењост. Ово није ништа друго него болест, ако је одиста има. „Болестје у том случају, ако тело одбаци од себе сваки па ма то био и најмањи рад, када се тело побуни против најмањега умора. Уверен сам у томе, да и најмањи степен лењости, јавља се, као знак, последица унутрашње несређености." „Па где наилазимо на лење људе ? Узмимо оне који су без иосла, по свом друштвеном положају, оне који лењују по навици, који по својој вољи не раде ништа. Великосветска дама. која по читаву ноћ игра, не напрегне ли већма своје живце, зар не квари