Školski glasnik

X

Вр. 6. ШК0Ј1СКИ ГЈ1АСНИК

пред њим се све слило у једно, није знало да разликује нредмете један од другог. Неку другу особу, која је пре тога била слена, провео је Г)г. Ггапх лекар за нервне болести кроз више улица но Лондону. Међутим визуалне представе ни та није могла да стече. Рге1ег у свом чувеном делу под насловом: „сИе 8ее1е с1ез КшДев" у овом погледу даје педагогији драгоценог градива. То нам дело износи податке о поематрањима извршенима над децом и реФерише кад иочне дете да види, да чује нтд. једном речју упознаје нас са развијањем чулних органа и са унотребљивошћу њиховом у своме првом стадијуму. Навика и веџбање се односи у првом реду на моторне радње. Покретање органских бића раззикује се од неорганских. Док ће камен, који је из јенаке висине бачен свагда за исто време насти, дотле Функционисање органских бића веџбањем бива све брже и лакше. Код ходања дете бива све брже, поуздавије и окретнаје; успињање ши спуштање код гимнастике на вратилу или разбоју веџбањем се врши брже, лакше и са мање напора. Са репетирањем покрета ствара се у нервним кончићима и мишићима такова наклоност диспозиција, помоћу које покрети доцаије постају нам сасвим механични. Кад говоримо о подмирењу моторних нагона, морамо се осврнути и па лењост, на нерад (мировање)- Ба Косће&псаиИ француски научњак држи да познати физички закон инерције има вредности и за душевне Функције човечје. За извесно је, да нагон инерције постоји мање-више у сваком детету. Знамо да рад није игра, Ни учење шуе то ако се баш и „и гр а ј у ћ и учи"! — Испочетка то иде тешко и тек доцније, навикавањем налазимо у њему радости. — Обављање многих послова може да буде непријатно шта више и да с болом иде. Детету је веома тешко да по 2 — 3 сата седи у школи. Навикавањем се међутим уснело па је и то могуће, лако је и чак пријатно. Ако дечји рад прати ма и најмањи осећај радости, то је доста, да га побуди на интензивнији рад, да га амбиционира.

Стр. 93.

Добро погођени цртеж, добар одговор, ији указана предусретљивост, услужност према својим старешинама свагда радошћу напоје дечју дугпу. Тако се С:феће дечија воља помоћу осећаја на прави пут и из тога можемо да видимо и то, да се навикавање и веџбање не протеже само на спољаш њемоторнерадње, већина душевн и ж и в о т. Ко зна да се навикне на математске представе, или на занимање ма са којом врстом науке нпр. са науком о социјалним чињеницама, умешан ће би у дотичнима, а с овим ће и душевна радња, која с тим напоредо иде све слађа и слађа бити. Уопште, што год се чешће што понавља, дакле ради, (нир. код учења извесне преставе) тим их већма заволемо и чвршће их се придржавамо. За то се старији радо нридржавају својих старих обичаја, за то су конзервативни. Обновљачи, ре Форматори постају обичво из мдађих редова. В.1Јничко образовање се директно и оснива на навици. Ту се Функције самовежбају без тумачења узрока и циља. Такав поступак впдимо такођер и код душевног образовања т. ј. тада, кад деца и иначе не би разумела циљ. Колико велику вредност приписујемо • ми навици и навикавању, Русо им. напротив исто толико негира. По њему, васпитач треба да се брине о томе, да се дете уоиште ни на што не навикне. Дете треба оставити само себи а педагог нека га само надзирава, али да га не руководи. Русовљеву ту теорију „природне реакције" коју и славни енглески филозоф Џ М. Стуарт усваја, ми је одбацујемо. Педагог се ае може иодухватити да у свом раду отраи ћудљивост дечију, и неће чекати, да се васиитаник нпр. о дејству ватре опда и тако увери, кад опече руку или о утицају хладноће онда кад би случајно могло назепсти. Дете није у стању да тако тачно примењује носледице на себе, те да би га могли оставити самом себи, или кад би све баш и знало, каено би могло и да буде, те би искуство своје лако смрћу платило. Много пута би опет педагог одсудиу погрешку учинио, кад дете не би на нз-