Školski glasnik

Стр. 248.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Вр. 14.

тако да буде, унутарња веза закључака, остаје за дете непојмљива. Способношћу закључивања, наступа код детета и потреба за унутарњом везом, сватање појединог присвојеног градива према унутарњим назорима, — Само не смемо то тако узетп, као да је дете сада способно, све могуће везе да свати. Захтеви, који из свега овог произалазе о представама и мишлењу, већим делом су негативног садржаја п траже, да се много шта, што ми даиас имамо у школи, излучи за једно касније доба. Ми стављамо на детиње памтење велике захтеве. Делимично с правом на пољима, где је детпње памтење развијено, и оно је често у извесним односпма боље, него код одраслога. Али ми тражпмо рад памтења на свима пбљима и превидимо, да се оно развија према разним правцима. За бројеве и апстрактне појмове памтење се развнја тек касно а још касније за душевне покрете. До трннајсте године је ово још врло слабо. Стога сваки засебан покушај у ранијем добу, да се развијају осећајна чула остаје безуспешан. То исто важи и за иауку вере. Деца се лако доводе у расположење, алн утицај није пријатан. За образовање детиње душе до тринајстегодине је атмосфера, која дете заокружује — све. Школа може бити така повољна атмосфера, али би она у осталом морала изводити закључке, да не би радила без садржаја. Како се иамтење за апстрактне појмове и бројеве релативно касно развпја то настаје захтев, да се многе стварп пренесу са доњег ступња за касније. Врло је важно сазнање, које се односн на памтење. наиме: ми смо дуго држали, да дете лакше и брже учи, него одрастао дочим оно треба више времена и снаге. Стога је неисправно, дати детету нешто да учи само зато, што ће то касније требати. Памтење детиње је истина боље, али не треба заборавити, да се усљед употребе многе ствари понављају. 0 својственостима детиње маште, хоћу само јсдно да нагласнм, Детиња машта је у погледу поступности престава много

слабија, но што се већином мисли. За један велики део наше наставе недостају претпоставке, и ми наилазимо поново на захтев: одлагање, а прибављање богатог и солидног градива за преставе. Пажња деШиња је више чулна, иего цмна. Да се дете са очигледиим предметима са лакшом, интензивнијом и дужом пажњом занима , доказ је исто тако као већ много до сада споменуто, те све ово излази напред пао очигледно градиво, а пе као предмет живог наизменичног разговора. Осим тога детпња пажња је впше пасивна но самовољна; код пасивие пажње је дете способно за врло дугу и интензивну концентрацију, а код самовољне само у малом степену. Стога је корисно, да се више послужимо пасивном детињом пажњом, дакле да радимо са таковим предметима код којих можемо претпоставити пасивну пажњу, дочим се данашња настава у главном хотимично ослања на самовољну пажњу. Хоћемо лп да привикнемо дете на самовољну пажњу, то морамо датп повода вољи нагона, као што се ово показује на разне иачкие код рада и посматрања. Слаб развитак самовољне пажње у главном је у вези са развијањем воље. По свима душевнпм чињеницама из којих се свака воља прикунља, не може дете пост7Јпати : према укупним нагонима, општим одлукама и основама, иего оно мора поступати на основп појединих конкретних сврха и разлога. — Стога ми код детета не можемо претпоставити вољу, нешто истеривати, што ће тек касније једном требатп. У везн са овим морамо споменути још једну основну прту код детета, наиме велику и сталну потребу за кретање, радњу. То постаје с једне стране усл.ед здравог физичког састава, а с друге стране, што физички ток релативно још није одељеи. — Сваки физички ток код детета Тражи да буде потпун, дакле до радње, тако, да дете прн душевном раду буде и спољње заузето. У т. зв. раду са фантазијом (уображење), који се по гдегде негује, видимо велику опасност, када помислимо, шта значи навика у душев-