Školski glasnik

Бр. 19.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 340.

Потрвба СОЦИЈабИЛНВСТИ. — Пошто друштвена наклоност сиада мсђу оне које се најсталвије задовољавају, то она. не даје онако јака уживања каква дају наклоности које до свог предмета долазе тек ретко и у дугим размацима. Задовољство, у истину. није неко трајно стање: кад се продужује, оно се гаси. Али, нека нас каква околност лиши друштва наших ближњих, ми ћемо тада осетити бол који ће, баш својом живошћу, сведочити за силу осећања, тајну и скривену, чија нам је сладост била скривена дугом навиком. Робннзон Крусе је бпо зампшљен од енглеског романсјера да докаже како, у извесној мери, личност, својим радом, личном окретношћу у прерађивању сировина, може да надокнади социјалну сарадњу свих људи. Међутпм и сам Робинзон Крусе прнзпаје да нма једна ствар за којом он страсно жали: то је друштво ближњих; и то је оно што чинп да су тако дирљиви његови узвици, када, пошто је залуд претражио остатке разбијенога брода, Јзвикује: „Авај, да је бар један човек био спасен, само један човек да је бпо спасен!" Силвио Пелико* пргшоведа у успоменама на своје тамновање колпко се обрадовао кад би видео човека, па ма тај човек био п тамтшчар. „Одлазио сам на прозор, у еилној чежњи да видгм какво ново лице, и држао еам ее за срсћна ако се стражар, шетајући се, није одвише примицао зиду, ако се довољно од њега удал>авао, те сам могао да га сагледам. Кад је војник дизао главу, ако је имао лик који одаје чесгитоет, те ако ми се чинило да на њему откривам ионеки знак сажаљења, осећао еам како ми срце почвње силно и пријатно да бије, као да је тај непознати војник мој пријатељ. Кад се сн удаљаваше, очекивао сам његов повратак нежно узнемирен, а кад се враћао, ако би ме погледао, радовао сам се томе као нском великом делу милосрђа". Не ниче само у тамнпци ова меланхолија самотовања, то друштвено зло. Франклин :!; ириповеда како је на пучини, при брођењу које подуже траје, сретање другог неког брода за путнике прави празник: „Срели емо, каже он, брод Снег који је долазио из Деблина идући за Њујорк с педесетинсм радника оба спола. Они се еви показаше иа палуби и изгледаше да еу ван себе од радости што нас виде. Сретање брода на пучини пј оузрокује истиноко задовољство. Човек воли да навђе на створења његова рода, иза к*ко је пре тога био дуго одвојен од осталсг човечанства. Срце ми се у радоети ризиграло, и емејао сам се од задовољзтва. Оба капетана обећаше један другом да ће пловити у друштву... После неког врем> на изгубиемо Снег из вида. и сетајош једанпут обузе наше душе". Симпатнја. — Социјалне наклоности, у свим својим облицима, се понекад називају симпаШичне, јер имају симпатију* за заједнички принцип. Уопште љубав према другим људима, љубав према родитељима, пријатељство, свака приврженост, једном речју, претиостаљају да симпатишемо с лпчпостнма које су предмет наше љубави.

Симпатија се иначе развија у два врло различита иравца: прво, она је једноставно тежња коју имамо да наша осећања доведемо у склад с туђим осећањима. Смејемо се с онима који се смеју, плачемо с онима који плачу. У позоришту, ми се лако у оној гомили придружујемо емоцијама које проживљују наши ближњи. Али је симиатија и још друго нешто; она је тежња да волимо оне који с нама имају иста осећања, оне који имају неке сличности с властитом нашом природом. И овај други облик симпатије, то се види, јесте само последица првога. Наша приврженост се, у истину, најрадије простире на оне који се својим карактером, својим добрим или рђавим особинама највише нама приближу.ју. Закон сличности управља приврженостима, везама срца, као што смо већ видели да он управља велпким бројем интелектуалних асоцијацпја. Ми волимо све људе, јер су нам слични на општи један начин; више волимо своје родитеље, своје суграђане, јер су нам слични на један више нарочит начин; најзад, ми претпостављамо своје пријатеље другим људима, јер је између њих и нас већа заједнпца мишљења, нарави, навика. Ппбијањв Ла Рошфроа. Ако, фактпчно и у пракси, има егонста који су отпорни према свакој незаинтересованој наклоности, а оно пма, у теорији, и моралиста који човеку поричу способност да истински воли друге људе. То је, на пример, став писца Максима, Ла Рошфукоа.* По њему, „љубав према себи и свих ствари за себе" јесте заједнички темељ п једини принцип свпх наших- наклоности, чак н оних које пзгледају најплеменитије и најмање запнтересоване. Ми у истину не волимо другога, ми волимо себе у другоме: волимо задовољство које нам други прибавља или користи које од другог ишчекујемо. „Признавање обавеза, каже иисац Максима, јесте као пОверење у трговаца: оно подржава односе међу л>удима. — Милосрђе је вешто предвиђење зала у која ми можемо пасти; услуге које ми чинимо другима јееу, заправо, предујмови које ми унапред издајемо сами ееби. И најмање заинтересовано пријатељство је еамо трговииа у којој наше самол>убље увек намерава да кешто стече. Племенитост је само иреобучена амбиција која презире ситне интересе па тсжи за каквим крупнијим интересом. — Доброта је леност или немоћ: или пак дајемо у зајам уз келик интерес, под изговором да поклањамо". Да се Ла Рошфуко задовољио с тврдњом како људска осећања често имају само изглед незапнтересованостн, како егоизам воли да узме маску пожртвовности, могло би се наћи да је сувише појачао црте своје сатире, даје нашао велико задоволЈСТво у одговарању п сликању зла. Али је он хтео да генерализује, да постави као свеопште правило оно што је само пзузетак: он је клеветао људску природу. Ла Рошфуко, одиста, побија сам себе кад нам каже да су незаинтересована осећања само лицемерна претварања; он заборавља ово: да би, у извесним случајевима, било пре-