Školski glasnik

Стр. 341.

Бр. 19.

творне пожртвовности, у другим случајевима је мора бити ираве. Егоисти имају разлога да се иокажу пуни признања и благодарности, они могу, лажним својим уверавањима, обманути своје жртве само тако, ако, њима насупрот, има истински благодарних људи. Истина је да задовољство увек прати наше и најмање заинтересоване емоцпје. Човек који се жртвује за свог пријатеља заборавив на себе сама, налази у свом самоиожртвовању крајњу радост и сласт. Али ово задовољство, које је последица приврженостн, није њој ни сврха ни узрок. Ми имамо задовољства у љубави према нашим родитељима само зато што волимо своје родитеље; није то задовољство разлог наше љубави. Тоје толико истина, да задовољство може понићи само из истинске и искрене љубави. „Јесте, каже Жане, љубитије задовољство, али под условом да љубпмо, то јест да будемо одани другом нечем, а не себи. Ако човек почне мислити на себе, задовољство ишчезава, чар је прекинута". Породична лривржвност. — Ла Рошфуко, чија оштра анализа насрће на скоро сва осећања, ипак је поштовао породичну приврженост: није смео рећи да се мати пз рачуна жртвује за своје дете. Породична прнврженост спада у групу нај јачих и најдубљих осећања. Ншнта не превазилази, с обзпром на жар љубави н на енергију пожртвовности, материнска. и очинска осећања. Породична приврженост спада тако исто међу најприроднија осећања, и ако се иначе мора признати да је цивилизација доприпела њихову учвршћивању, њихову пречишћавању, јер је темеље породици подигла на праведнијим основима. Приврженост међу браћом, некада, у друштву где је било освештано право прворођеног, није могла бити ни налик на данашњу. Тако исто, приврженост међу мужем п женом је била сасвим друкчија, но што је данас постала, онда кад жена није била равна мужу, него његова робиња. Прпврженост родитеља према деци и деце према родитељима се измењивала п с прогресивиим ублажавањем нороднчнпх односа. Али је та приврженост постојала у сва времена, увек с посебнпм. карактером који јој наметаху наравп тога времена. Еећ Сократ је, ире две хшваде година, говорпо свом с.ину Лампроклу: „Шта! зар мати која те воли, која,, кад си болестан, чини еве што може да би ти повратила здравље, која се брине да не не трпиш ни у чем оскудицу, која, у својим молитвама, иште за тебе добричанетва богова, . . . зар према њој да не будеш обазрив! Ако си мудар, синко, ти ћеш молити богове нека ти опросте што си вређао твоју ма.јку. Бој се да ти не одрекну своју наклоност, кад виде да си незахвалан. Бој се да људи не увиде како не поштујеш творца твог живота: они би те сви рдбацили; ти би остао бев иријатеља и потнуно напуштен". (1)

(1) Ксвнофон, Успомене на Сократа, књ, II., глава 2.

ПатриОТИЗЗШ. — Пзмеђу љубави према човечанству и љубави према породици се налази патриотизам, прецизнија и ужа љубав од прве, а пространија и мање одређена од друге. Код њега сарађују различитн елементи, а пре свега идеја отаџбине, то јест идеалног бића које је у нашем духу одређено било иојмом о историји наше земље, било мишљу о нашим суграђанима, који са нама говоре исти језик, којн су с нама сједињени заједиичким интересима, било, најзад, представом о земљпшту на ком станујемо. ПријаТВЉСТБО. — Соцнјалне наклоности о којима смо досад говорили потичу пз саме природе. Не зависи од нас којој породици, којем отачаству припадамо. Ми их не бирамо. Али пријатеље своје бпрамо: отуд израз шборног* афинитета или сродства који се употребл-Јава за означавање пријатељства и љубави. Нико, пзузев Монтања, није боље од Аристотела опнсао задовољства и сласти у пријатељству. „У несрећи нас весели и само присуство пријател>а. М)ке су лакше кад одана ерца узму у њима учешћа. Тако да се може питати: да ли кам бол одумине зато пјто нам они ва неки начин одузму јед.чн део терета, или можда терет који нас притискује остаје исти, али нам муку олакшава њихово приеуство које нас толико весели и мисао да они деле нашу тугу". И даље: „ТЈријатељ нас теиш и кад га видимо и кад нам говорн, ако је само мало окретан; јер он познаје срце свог лријатеља, и он тачно зна шта овога весели, а шта га растужује". (1) „У пријагељству о коме ја говорим, каже опет Монтањ, кад говори о свом пријател>ству према Ла Боесију, душе се смешмју и стове једна са другом у такав потпун спој, да се избрише и не може више наћи шав који их је ејединио. .. Наше душе су имале једна за другу тако страсну наклоност, и једна је у другој открила једнаку наклоно(т све до дна утробе њене, тако да сам ја не само познавао његову душу као моју, него дн бих био зацело себе радије поверио њему него себи". (2) Идеалне наилонвсти. -- Преостаје нам да рекнемо неколнко речи о трећој категорији иаших наклоности, коју у недостатку боље речи називамо идеалном. Понекад се оне називају „више" наклоностп, али ми не можемо иристати да би међу иаклоиостима било чега што је више од очинске љубави, од патриотског осећања. Реч идеалап се, напротив, може оправдати као назив за ове емоције сасвим нарочитог реда, јер пдеје, интелектуални елементи, имају код њпх претежну улогу. Ове наклоности нити су више хумане, ни више незаинтересоване од социјалних наклоности; али је главна њихова карактеристика то што несу везане за личности; што оне потичу од нешто наглашеног развића

(1) Аристотел, Етика. Никомаху. (2) Моп4а]^пе, Ебзајз, Ну. I, сћ. XXVII.