Školski glasnik

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 130.

се тиче склопа месног школског одбора. Но не тако код епархијског школског одбора п код народно-школског просветног савета (нацрт га тако назива). § 251. тога нацрта, предлаже „Епархијски школски савет бира сам себи председника . . а § 258. тога нацрта предлаже: „Народно-школски просветни савет бира себи свога председника.. Међутим шта видимо, те две веома важне тачке напуштене су и ако су оне за оно доба сведоџба јаке културне свести, сатављача тога нацрта. А пошто је то био предлог саборског школског одбора значи, да је тај нацрт требао са тим својим најважнијим напредним тачкама бити усвојен од сабора. Но ми видимо да тога нема. Коме је тако што могло сметати? Да ли Милетићу или другим умним народним вођама? Ко би у то могао веровати? Кад упоредимо сличан момент после 40 година јасно ће нам бити где запиње. Год. 1910. израђен је Нацрт Уредбе за српске прав. вероисповедне народне школе у Митрополији карловачкој. У том Нацрту нредложено је у погледу склопа виших просветних одсека између осталога и ово: „ЕШО. одсек подељен је на два одсека: стручни и управни. Рад сваког овог- одсека је самосталан. . . . Стручни одсек бира из своје средине председника и његовог заменика. Управном одборује председник еписког епархије и т. д." Код састава Митроп. Школ. Савета предложено је: „За све српске православне школе . . . највиша је управна и надзорна власт Митроп. Шк. Савет са стручним и управним одсеком. Рад сваког овог одсека је самосталан. Стручни одсек Шк. Савета бира из своје средине председника и његовог заменика. Управном одбору је председник патријарх и т. д." Подела на стручни и управни одсек говори већ сама по себи за чим се тежило. А тежило се за тим с тога, што се дугогодишњим искуством показало, да ми у истину и немамо право стручно школско тело ни уједној инстанцији. И епархијски и митрополијски просветни одсек нису састављени из стручњака, с

тога нису ни могли онај један или два члана утицати на систем рада целог одсека, те се рад тих просветних тела свео на шаблонску администрацију и суђење, а ако је који члан и хтео да унесе стручнога полета у рад просветног одсека, сам није могао, остали чланови као нестручњаци нису га схватили, а ако су га и хтели помоћи дошла је друга сметња. Дошао је онај невидљиви дух, који је сметао напреднијем просветном полету. Тај дух-нашао је израза пре 10—15 година у једној случајној енунцијацији једног природног председиика таког просветног одсека, који је рекао, да министар и не дописује са одсеком као таким, него са њиме као са епископом. После овога може нам јасно бити зашто пре 40 година, нису усвојене у Нацрту за школскп закон оне тачке које напред споменусмо, а јасно ће нам бити и то зашто су сличне ставке у Нацрту за Шк. Уредбу од 1910. год. наишле на највећи отпор. Из свега овога резултат је то, да су наше школе и покрај свих автономних уредаба, остале уређењем својим у стилу црквено - парохијских школа у Русији, кроз које је вејао, веје и вејаће дух'клерикализма. Но као што тај правац губи своју подлогу и у пространој, клерикализмом доста окупираној Русији, мора он још већма подлећи утицају наших прилика, ако не према уверењу српског друштва о напредним потребама, а оно према уверењу било којег угарског миннстра просвете, који не буде под утицајем клерикалним. Аргумент, да садашњи наш школски систем зајемчава опстанак наших школа, нема никакве стварне подлоге, него је резултат неразликовања појмова о клерикализму и религиозном обележју. После свега овога чинимо пажљивим позване факторе у вођењу народних автономних ствари, да нашој просветној школској ствари поклоне достојну пажњу, а не као до сада, и да школу и наставу при евентуалном уређењу автономије узму у заштиту од клерикалног надахнућа, јер ће школа у тој сфери бити изгубљена по здраву и једру народну *