Školski glasnik

Вр. 10.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 174.

њима и т. д., једном речи радом на народном просвећивању изван школе, а штедећи осетљивост својих сељана сваке бранже, обезоружаће већину и с тима, као непробојним зидом опколити оне, неизлечиве себичњаке, огрезле у страстима, нагонима, те му неће моћи гакодпти. Тада ће јењавати и онај груби инстинкт материјализма, те ће нам помоћи и народ, да дођемо до својих права. (На то ћемо још дуго чекати. Ур. „Шк. Гл.") Онај, који се сасвим повуче, о томе нико пе води рачуиа, и над њим се натресају и они најлошији. Знамо сви, шта се у општини догађа. Како се ту све намешта уметничким начином, само да се пароду одврати поглед од оног главног, што ће се догодити. Паполеон, када се хтео прогласити за цара, дао је имитирати страшно убијство једног грчког великаша са целом породицом. Тај је догађај обратио позорност целог Париза. И док се грађанство заб.ављало тим догађајем, он се прогласио царем. II по селима, варошицама, неки надри-политичари, ради својих себичних циљева, створе против кога какав догађај, само да га омаловаже, осрамоте, убију му углед. Ми се тога морамо добро чувати. Није нам потребно, а ни достојно нас, народних учитеља, да изнашамо гласове против тих и тих личности у месту, као што нам није потребно, да се држимо једне странке, па да мрзимо противнике, који нам можда ништа зло не учинише. Ми имамо друго, помоћно оружје у рукама. Народне прославе, светковине, јавна предавања и т. д. с којим ћемо народ задобити, а друга средства, ласкања инстинктима, па и манама, као што то други раде, не смемо. Ми ћемо тиме одвратити народ од начина данашњег у цркв. скупштинама, одборима школским и т. д., те ће он служити као члан друштва тој установи у смеру, да се унапређује опште добро, кога не може бити без обезбеђене школе и њена мирна рада. Тако ћемо им бити путовође и њиховом и нашем добру. Где је све повучено у овоме смеру, па и учитељ, ту пламте страсти, лична, бескорисна борба на пропаст народа и нас у њему.

Знам и ја, да ће и поред оваквог нашег рада имати школа п учитељи доста непријатеља у огрезлим материјалистама, себичњацима, л^удима, које руководе у јавној борби страсти из било којих разлога, али се са њима не ћемо морати борити ми, него спремни нагаи апостоли, и први ће бити иемоћни. Зар не видите, у каквом се то обиму постигло на једном пољу, на коме је учитељство отказало само кулучење, када га онако наиадогае без разлога и стида? Ту се парод није дао завести. Најпосле, ми смо апостоли свога народа, а такви морамо и остати. Будемо ли радили овако, одрећи ће се многи функција за које нису дорасли, а који се приме, би ће нагаи помагачи, као гато је то већ у многим местима, те су учител.и опрогатени борбе и раде мирно своје послове. Да се постигне једиообразпост у оваквом раду, потребне су нагае чврсте, озбиљне организације, у којима ће сваки орно и вољно вргаити своју дужност. Па гата је боље? Да ли уз до данас малу награду врпшти свој посао у једу, распри, бризи и носити ипак велику одговорност пред Богом и историјом, или вргаити посао без једа, бриге. II да ли ћемо пре доћи до побољгаања свога материјалног п правиог положаја као ситничари, који смо се далп завести страстима неколицине својих па повргаину изашлих сељака п варогаана, погали можда истом струјом, изгубили се, изједначили са селом, варошицом, или као светионици на узбурканом мору страсти, злих навика, да доказујемо народу пут к спасењу? Када ћемо боље импонирати свима и сваком? У коме случају ћемо стећи већег угледа и постати фактор, с којим ће се рачунатн? Оружје нам је правда и истина, а та и данас на концу побеђује. Још ово. Дошао сам у прво своје село. Школа трском покривена, непатосана. Свађа међу такозваном сеоском интелигенцијом. Шишањс ратара по кајишарима са стране. Сељаци запуштенп. Али, верујте, у сваком селу има разборитих људи. Многијекао војник прошао