Školski list

— 183 —

тељима у говор о ваепитању, па треба да им ово опако изпесе пред очи, као што важпост његова изискује. Неки им у том наведе и ногрешност њиног иоступања с децом, ауједно, нека им им напомене, како они треба ту свету дужност своју да врше. Тиме ће учитељица користити, јако користити подмлатку, који се на такој нези налази, и који једино с родитељске кривице заостаје у моралном напредовању своме Осим овога учитељици се овде пружа нрилика и за многу другу врсту рада њена. Ту су разговори о оделу, о чистоћи, о вредноћи, о реду, о раду и још многи други, које не палазим да је нужно, да све споменем, јер учитељица ће их и сама моћи знати. Но инак ћу нарочито да нагласим овде њену дужност још за ово двоје. Прво је женска раскош, а друго, љубав према народу и оно, што с последњом у свези стоји. С женске раскоши мпоги народи веома пате, а није ово ни српски народ мимоишло, као што га ни једно зло обично не мимоилази. Међу нашим отменијим женскињем ова се слабосг дубоко укоренила, и учитељица већ ако и не ће моћи толико уплпвисати, да је сасвим искорени, али бар може порадити на томе, да је сведе на нижи стенен. Код наших женскиња се у свему раскош тера, а обично све у већој мери него колико би домаћи извори могли да допусте. Ето нека се само погледи на одело и на све вођење домазлука наших отменијих Српкиња, на ће се јасно видети ово. За те- ако би учитељица ма и толико успела, да раскош ову прилагоди повчаним приликама, које год дотичних породица постоје, дакле да утиче наше женскиње, се и на ово обзирају — тиме би већ много ностигла. Тако би очувала многу нородицу од материјалне пропасти, која врло често баш с раскоши те долази, а тиме би делотворно утицала и на оншти наш материјални напредак. Спомепуо сам с раскоши и љубав према народу као једно од најглавнијега, на што учитељица и при ради у овом кругу нарочито треба да обрати своју пажњу. А треба за то, што се по родољубљу женскиња свагда најбоље може да оцени и свест целог народа с народности његовој. Наше женскиње из интелигентније класе већином не хаји за народ свој. Оно је према њему и кретању његовом са свим равнодушно; па и ако устане кад, да дела у корист његбву, и то је само са нобуда, које му спољашњи свет ствара ; правог унутарњег одушевљења је у њему врло мало наћи.