Školski list

— 19 —

— Да је вера православна у оно време још и боље загревала душу и срце Србиново, доказује и то : што не беше ни једног српског владара, кнеза, па шта више и мањег властелина, који не би из побожности коју задужбину — Богу у славу, себи за успомену, а потомцима за углед и за духовно сазидање саградио. Свете задужбине њихове и данас су томе живи сведоци и споменица. На оспову вере и свете еванђелске пауке проповедао је велики Светитељ Сава братску љубав, мир и слогу видимо га, како мири завађену и несложну браћу Стевана и Вукана, даље Стевапа и угарскога краља, где као анђео мира долази у војени око, носећи у руци маслинову гранчицу. Јест, поштовани Слушаоци, док је србски народ слушао и пошговао мудре савете свога великог учитеља, те са крепком вером у Бога, и братском слогом прегао и радио, дотле је и и нанредовао, јер у „Слози је спас". И само је тако могао кроз 200 годипа бујно расти и развијати се, те и до оне славе и величине доспети, до које се иод силпим царем Душаном узвисио. Но како поче малаксавати и исчезавати светиња вере из срдаца српских великаша, одмах овладаше њима и пороци, који их на своју и државну штету одведоше у пропаст. — Ено грешни Вукаптин, несит славе и сјаја у двору царском, пружа своје грабл.иве руке и на саму царску крупу, те не бирајући пута и начина, проли крвнички невину крв младога цара Уроша, и тиме забоде мач у срце српске државне самосталности. Видећи то обласни управитељи и остала властела, шта учини паклени Вукашин, оцеии се од државнога јединства, и учинише се сваки у својој покрајини независним, а затим доведоше државу српску на иоруб пропасти. — Тек носле заслужеие смрти Вукашинове прибра се србска властела, те изабра за цара доброга и смиревога Кнез-Лазара. Стара несрећа, која већ беше гвозденом руком обгрлила српски народ, никако да га испусти ! Кога да не спопадне страх и грожња, кад помисли на раздор и неслогу срнске госпоштине у очи бнтке косовске ? — Добри и искрени Лазар поверова завидљивом онадању зета Вука Бранковића на Милоша Обилића, те на вечери пред свом господом пребаци му неверство. Невино и поштено срце јунака Милоша и два му побратима, који са бола од незаслужена прекора одоше међу Турке, те искупише задату реч, убивши цар-Мурата. — Погрешку ову своју платио