Slovenačka

174 ФРАН АЛБРЕХТ

како незнатни, било је у својој суштини неправедно и судбоносно погрешно. Највећу важност за свако позориште има трупа. Драмско Друштво је, истина, ускоро, чим се основало, ангажавало нешто сталног особља, али већином се ипак морало ослањати на дилетанте. Да са таквом трупом није могуће приказивати високе уметничке представе, то је јасно. Осим тога, још су се и они малобројни талентовани људи, који су се васпитали и израдили на словеначкој позорници, полако разишли по туђини, јер им домовина није могла дати достојне егзистенције. Драмско Друштво било је зато присиљено, да скоро непрестано мења п ангажује нове чланове, и то странце. С тим је позоришту одузет једини предуслов мирног и непрекидног развоја, онемогућена му традиција, на основу које уметничке енергије сваког позоришта могу једино тежити до што вишег савршенства. Са странцима, који су, истина, у позоришну кућу донели ново и освежавајуће схватање глумачке уметности и нове способности стварања, и који су подигли уметнички ниво словеначког позоришта, било је тешко радити због незнања језика. Они су у језичном погледу створили у позоришту прави хаос. Против језичне мешавине на позорници почео се као први врло успешно борити Ошон Жупанчич, који је још обратио велику пажњу изговарању словеначког је зика на позорници.

Упркос бедном животарењу Драмскога Друштва, испод његовог окриља је изашло неколико најбољих словеначких глумаца, који су у туђини, а неки и у нашим југословенским земљама. успешно деловали. Опомена је вредна покојна 8. Нигринова, која је била ангажована у београдском позоришту; а рад И. Боршшника у Загребу врло добро је познат. Од старијих, који још данас играју, вреде пажње: А. Данило и његова супруга Г. Данилова; доскора је играла 2оф. Боршшникова, бивша трагеткиња софиског позоришта, Најкарактеристичнији