Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 70.

Реферат о „Брђанци,“, приповијетка из живота Брђана и њихове борбе за слоболу Брда. Написао»

ПРОЧИТАН НА САСТАНКУ ОД 14 ФЕБРУАРА 1911 год.

Мој приказ овога рукописа стиже подоцкан, али због тога, свакако, није много штете претрпео ни непознати писац, ни Српска Књижевна Задруга. |

Брђанка је епски спев у дванаест песама и без мало 8000 стихова, у којима су изнесени бојеви Брђана с Турцима и уз то једна верна љубав, несрећно. свршена верениковом смрћу на бојишту и вереничиним самоубиством. Али је Брђанка спев само по томе, што је издељена у „песме“ и што су „песме“ од по које стотине „стихова“, иначе је ово једна дугачка, једнолика, безбојна и безизразна наивна прича о многом чему из живота Брђана, изнесена примитивним осмосложним стиховима, с простим, натегнутим и често накарадним сликовима, са оскудицом у песничким украсима, са неодабраним језиком, у коме има и врло крупних грешака, са врло слабом писменошћу, са крајњом оскудицом у истинској поезији.'

Одзиви о Задругиним издањима.

Хрватски месечни часопис „зЗаугетешк“, у својој 2. св. 0. г., доноси овај приказ на /7есме Милорада Митровића (127. св. XIX кола Српске Књижевне Задруге):

Кажу, да пјесници у животу само умиру, а да живе тек кад су умрли. Прво је врло често истинито, а друго се догађа само кадикад. Са. обичног грађанског. стајалишта заправо и нема сврхе, да живе пјесници, јер се њихова корист У опште не може изразити у практичној нпр. крунској или динарској вредности. Па ипак' природа. не ствара нешто сувишно, дакле мора да има и томе нека сврха. Можда је сврха; да остане макар неколико стихова, у којима је садржан дијелак вјечне лепоте или доброте.

Хемија учи, да од истог материјала настају и угљен и дијаманти. Тако и од људи остају мировина, дјеца и пјесме. И како треба генерације да умиру зато, да роде једног Наполеона или Достојевскога, треба да нестану

1 Довољно је отворити коју било страну, па одмах покупити подоста доказа за ово што напоменух. Он нпр. сликује: поклонила — ушонила, мрачности == свјетшлостши; аманаш — дијаманат (76 стр.); он каже: „А већ јој се црна коса испод витог стаса спљеша;“ „Расташе се, растанаким тешко паде на утробу;“ код

њега је готово за сваку лепоту једино поређење: „Ништа љепше на свијету“.. итд.

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

БРОЈ 7.

Цела ствар тако умара својом једноликошћу стихова, који подсећају на оно познато „По Бугарској крв се лије“, да треба много напрезања па прочитати само једну песму, и онда се може мислити, колико треба стрпљења, па прочитати цео спис.

Налазим, да није ни потребно улазити у анализу других страна овога рукописа, јер би било само губљење времена. Мора се збиља зажалити, што је писац, трудећи се и мучећи око њега, и сам страћио доста времена, па га подоста одузео и од других, јер је, судећи по свему, његова Брђанка већ долазила у руке многих оцењивача. |

Моје је мишљење, разуме се, да се ова „приповијетка“ никако не може примити. У исто време предложио бих, да се од сада и не дају на писмену оцену оне ствари, за које се, већ и после најповршнијега разгледања, може видети, е су сасвим слабе. Тајник Задругин могао би у томе погледу учинити и олакшице и користи.

1. јануар 1911. Београд.

Захвалан Одбору Јеремија Живановић.

и године и људи, да нађу једну пјесму, један стих.

Таких пјесама има и у Милорада Ј. Митровића. Нисам га познавао, не знам у којој је диетенкласи живио, али ми његове „Песме“ кажу: био је искрен, био је пјесник, спрва отворен као дјечије око, а кад је полазио даље у жи. вот, скривао се све дубље у себе,.а у њему се накупљало и од живота и од добрих људи све више горчине. Онда се смијао у пјесмама, али у смијеху је било толико суза. Природу је гледао својим оком, својом душом, па је можда видио, што нормалне очи и не виде.

У предговору се чуди г. Јеремија Живановић, што је Митровић оставио тако мало пјесама кроз 25 година књижевнога рада. Као и наш Видрић. Могао би му одговорити и сам пјесник: |

Питало ме једно птиче,

Што у гори песме ствара: „Што не певаш, мој песниче, Зар у срцу неста жара 2“

Певао бих, тицо мила,

Кликтао бих из дна груди Ал за ког би песма била, Кад су стене место људи»