Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

187

Кад је Адем књигу приватио И видио што му књига пише: Једну књигу пише на Грахово 45 Даковићу глави од ГраоВа, У књизи му ’вако говорио: „Молим ти се к’о поштену чеку, „Да Ие удриш Корјенићу илу. „Од мушира књига долазила 60 „Да ја дигнем моје Корјениће „И поведем до Требиња равна „Да цареве џаде отворимо, „Које су ни Власи затворили. „Молим ти се к’о поштену чеку, 55 „Да држимо вјеру уваћену.“ Даковић му књигу поврнуо: „Шеовићу, Корјенића главо! „Нећемо ти илу учинити, „Нити ћемо вјеру погазити, 60 „Но сачуват’ твоје Корјениће." Шеовићу диже Корјениће, Домове им оставио празне И он оде до Требиња града И пашиној приступио руци, 65 Отале су војску подигнули И на Глуву Смокву долазили. Паша одмах топракале гради. Све од брашна бијелога гради. Адемаги Муктар говорио; 70 „Адемаго, царева газијо! „А ну скини чизме и калчине, „А обуци рватске опанке, „А остави ата нејахата, „А поведи твоје Корјениће, 75 „Да ми оне шанце приватите, „Ђе’ но сједе двије војеводе „Војевода Пеко и Максиме „У тврдоме Радован-Ждријелу! „Адемага, ’љеба ти царева, 80 „Право иди, не жал’ погинути „И не жали твоје Корјениће,