Srbadija

70

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

Св, 5.

стој, сеновитој, а опет јасној башти Вагиканској. Башта управо не припада више двору. У пола је као нека авлија, а у пола пространо широко слободно поље. Има сила ПЈгања на сводове, па се пружа до чак иза вароши (имаш дотле досга сокачнћа да прођеш), а губи се у некој смрадној пустари. Ал' ко има срца за прошлост, гај осећа, да је ова пустара некад припадала палати. Сви смо читали како један господин описује Рнм, а баш нам толико рече, колико стоји и у нашим школским књигама. Он нам тамо приповеда, које се године зидао капитол, пошто је у Риму боца вина, како је Петрово кубе „дивно" и „високо" — што је на стопе знао да прорачуна — на кратко реНи, он ти вам знаде о Риму баш толико да приноведа, колико и сваки друтошколац из своје л читанке". Ал' ко познаје онај нехисторички, оцај прави Рнм, гај знаде, да се тај Рим не састојн из талијанских назива и Бедекерових бележака, веН нз зелених, јасних, неописано пријетннх, летњих, тамноцрвених, таласастих џбунова, грмља и шипражја између опалих, киповнма нрепуњених, немих н мртвих зидина. Е 1е по овој авлијекој башти старог панинског двора, између таких таласасгих, мркоцрвених џбунова и шипрага, шеће се папа са кардиналом. Два сгара свећеника у љубичастом оделу, а за старцима иду две слуге. лНе може бити, Албијери", рећиће папа. „Је л' те да не може, ваша светости?" вели кардинал. „Тако је! Мог сиротог Иларија мрзе, што га помажем, што је и он Ганганели, и што га волим. Завнде му и за један цветак, кад га он, мој нећак, у мојој башги узабере: тај цвет — веле — греба управо да је наш, ал дабогме, папин нећак већ сме да народ краде! „ Мрзе га и завиде му. СиромахИларијо!" „А сирота Марија", рећиће кардинал јадолико „Та пазе јој на сваки корак. Грде ме, да сам бебичан, само — веле — себе гледим, да сам је ето тако младу оковао и заробио не знају да се она из нревелике захвалности заверила, да ме до гроба неће оставигн. ГроФица Сарини хтела већ да је нроси за свог нећака, за тог највећег блудника и несрећу у читавом Риму: ал', дабогме, кардиналова нећака треба да се држи за срегну, што би добила неку тигулу. Та, за бога, кардиналова је нећака пробисвег и протува, као год —". „Као год што је нанин нећак проста нијавица". „Да! Да! А деца се, сирота, тако воле, ваша све гости! Ал' смемо ли да их усрећимо ?" „Не смемо, никако не смемо, Албијери. Одмах би рекли, ја те увлачим у своју родбину и своје интересе пре свију других кардинала. На тебе би се наклатили, рекли би, ти си моја увода, моја утвора, па не бн даље доспео". „А за вашу светост би се казало, вимоју нећаку мазите због свог нећака, па да тој „пијавици" није доста, што нљачка црквеног веледостојника, него ето хоће, да за себе нридобије и кардинале, па да њима влада преко мене, најстаријег и првог међу њи.ма. Сирота деца, баш не могу да буду сретна«. Црвени цветови шииражја дођоше тавније, кад сунце зађе; сад се чнсто разбукташе, пошто су читав дан само тињали. Од сунчевог црвенила дође и зелено лисје мркоцрвено, а црвени тала г > Албијеров вијуга се као какав крвав траг у гом вечерњем пламеном мору. Само бели панин талар осга ружичаст н светао као од огња обасјан снег. Пана ће сад прићи кардиналу. „ Албијери" пришануће му, „чини ми се, близу ми јекрај". Албијери је го знао. Погну главу. „Близу ми је крај. Већ су углавили, тако мислим, да ме сколоне са свега. Мрзе ме већ и одвише. Ја хтедох, да очистим цркву, а

протерани свећеници већ стоје на враги са машалама у руци. Неће ми дати, да живим. Ал' ја сам учинио, што сам могао; ја сам своје довршио! Албијери, нријатељу од младости! Сећаш ли се како смо, младе семинаристе, сањали о неком новом времену ? Сањали тако поштено и дрско! Ја сам онда постао пана, а ги кардинал, ал' смо остали нријатељи. Ја сам своје младићке санове извршио, очистио цркву од људи, што у својим црни.и мантијама само гајазху свети чин. Па ми ето и пзрекоше пресуду". Албијери ћутн. Не смеде да загрли папу, јер је прагња иза жбуња „Паднеш ли ти, падох н ја", рече гихо Албијери Сунце зађе иза зидина — брзо — од једном. Уасенуто се око од једаред нађе у магловитом сумраку. * % * Још је исте ноћи папа умро. Ударила га — рекоше — капља Саранише га по пропису. Како то прође, просу се на покојника мржња у римском друштву, па нађе своју жртву у покојниковој породици. Иларија Ганганили замолише најучтивије, давидимало свега. „Његово грдно имање већ му допушта тако шго". онали су, да је Албијери био покојников најбољи пријатељ, ал' на највеће чудо свију, ова је седа добричина био при вести, да је пана умрко, мирнији но игда. Ишао је даље редовно у цркву, смешио се на црквењака, ишао је са својом нсћаком непод рукеушетњу према Генцану, на је и честитао новоизбрано.м папи. Тако истрже ^водама оружје из руку. Кардинал се Албијери подетињио. Ал' ће једног дана запитати своју нећаку за време носела; „Маријо, ти волиш Иларија?" Марија најпре норумени, па се смеје, онда сва пребледи, па се онет с.меје; она се свагда смејала, и онда, кад су јој очи пуне суза. Тако је и сад биле. Засмеја се па вели; „Ох боже! . Па се онда онет смеје, па покри лице рукама. „Иларијо одлазио кроз који дан из Рима", рећиће Албијери. ,,Па шта ћете, децо онда?" Марија не вели најнре ништа: Онда се опет оде смејати, узе /пах преда се, па нопридигавши лако главу рећиће задрхгалим гласом: „Ја ћу онда остати код тебе, слатки ујкице, а он — он ће ме заборавити". . . Па стаде да намешта Фигуре ио дасци. „А ти би можда могла бити и његова женица, Маријето," рећиће кардинал седајути. пНисте ниједно сироги, ал' ја бих онда изишао на глас, јер је породица покојног папе у Ватикану јако извикана." пДа а — ти не смеш нзићи на глас, ујкнце„, рећиће Марија устежући се, и као у исги пар питајући. „Та ти си већ тако стар, мали слатки ујаче!" Марпја заћута. Онда се нође смејати тихо и жалосно, као кад цвегак просипље миомир у сред олуја,што му чешицу растреса. Обоје седе, а нред њима шах. Добри кардинал пружи руку за једно.м Фигуром: „Чуј, шго ћу гн рећи," зесмешиће се старац са неким ванредним изразом на лицу. „Је л'? Сад ћемо да одиграмо једну паргију шаха? Добро. Добије.м ли ја — онда осгаје све по старом, добијеш ти, онда ћеш се удати за Иларија. Је л' право?" Баш у тај пар уђе Иларијо. Већ се по трећи пут опростио, па би сигурно дошао још који пут. „Ви сад да сте ми ћутали!" релиће му Албијери! Ходите амо, ближе! Сад је бој на смрт ил' живот!" Иларијо стаде са шеширом у руци иза Маријине столице. Марија од силне среће

ј сва се румени. „Ала је добар, тај мој ујакГ рећиће у себи. Он ће хшеши, да изгуби. Он ће хгети, да само мн будемо сретни, па ма он изгубио своје добро име! Ал ми ћемо га опет зато тако волети! Писаћемо му сваки дан! Па можда ће и он с нама ићи — у Фијс ренцију ил' ТЈенову. . ." Кардинал стави руку на прву Фигуру. Мртва тишина у топлој соби. Кардинал не маче одмах са Фигуром. Суди у себи: Уда л' ми се нећака за Иларија, онда обоје спадамо у покојникову родбину; смрт ми је онда готова. Ал де, да видимо, како сад управо ствар стоји. Драги пријатељ ми од младости свршио је своју задаћу, на је онда умрло. Ја сам му био десна рука, кад нам је ваљало извршити све наше младићке санове, а сад сам проста, усамљена нула, без икакве важности — не могу добру послужиги. Изгубим ли сад ову игру, онда ћу се и ја смирити, па ћу га наћи у оном другом, бољем свету, наћићу свога пријатеља ја први. А ово смешљиво, извикано девојче, и то простодушно, омражено момче биће сретни — далеко одавде. .. слободни... Дођоше му пред очи вињаге, што му колобицу младости иснреплеташе; чисто гледа игралишга, где се дететом играо; онда му дође на памет, како се први пут нашао са покојним пријатељем. Суза кардиналова паде на прву Фигуру, па је повуче. Ујкица баш хоће да изгуби! усклину срце у Марије. Та седа добричина, већ је излапио, си« ро.ма! помисли Иларијо. Кардинал изгуби паршију. Још се истог месеца венчао Иларијо Ганганели са Маријом Албијерн. Сугра дан огнутоваше у Реку. Младенци писаху марљиво своме доброме ујцу. Шест дугих писама. Седмо добише натраг неотиечаћено. Кардинала Албијери ударила — веле — капља. М. НАРОДНО ШЕВЈЕРИЈЕ, или ВРАЧАЊЕ, СЛУТЊА И БАЈАЊЕ. Скупио и описао ДПО СЕДМИ. Чаробни љекови од злих душа. Кроз Цриу Гору и Херцеговину, као и ио селима Боке Которске, иити је кад било правилии љекара, нити их данас има (изузнмајући Цетиње и главие варошн бокешке) осим само прости, у народу звани „ећима", за ране од ножа или иушке, а све друге, које се на чел,адету внде или не виде, у опће ее миели, да су наступнли на мађије, на сугреб, а највише да су им зле душе науднле, као н. нр. ђаволи, вјештице , море и мађионице, те одма на боника зовну бајалицу, (обнчно ону жену за коју ее миели да је бнла вјештица, па се нокајала) да она чарањем лијечн, а ове тако вјешто знадуварати прости народ тичући боннка онамо ђе га боли шунљим (оиамо веле женским) кључем и све нешто у ееби мрмољи, као да нешто зборн, на после вади нз крпнца, разлнчнте боје, некакви трава, а кадикад употребљује папак од међеда, зуб од вука, реп од јазавца, иогу од зеца и т. д. Ено неколико оваковнх љекова: а) Урок. Кад ко од један пут нзненада оболи, особито младо н гојно дијете, одма кажу: „неко га је урекао," те му мећу угљевље у воду, које то зна свака мајка, ево како: Налије нодукрајну чашу воде, пауводи меће три жнна угља из натре један по један, па кад којега баци, прекрсти чашу руком прућнмице и одма