Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

1232

и незадовољство у народу постајали све већи, почињу од тога времена долазути к себи и неки елементи у Н. Већу. Тако · долази до оштрих дискусија између различитих група, и те дискусије не остају више само у крилу Н. Већа, него се, преко појединих листова, преносе и у широку јавност, што је, наравно, само повећало узајамно неповерење међу масама народним, и још више удаљавало хрвашско од српског, и обрашно. Највише се препирало око тога треба ли заједничка држава да буде монархија или република, и да ли треба да буде уређена на основи централистичкој или федералистичкој, дакле, препирало се око порука, које је г. Барац, још у почетку октобра, из Швајцарске био донео. Оштрина у тим дискусијама ишла је до грубих свађа и до претњи, и собом је сасвим јасно откривала задње намере многих чланова Народног Већа, који су желели да се наша заједничка држава постави „на дудлисшички темељ“, T. |. тако, да у заједничкој држави буде на једној страни Србија, а на другој све новоослобођене покрајине. И г. Свет. Прибићевић, коме се, после свега што је дотле било, и самом досадило играти више улогу „суверена“ у „сувереној држави“, јавно је назвао ту идеју „разорним елементом“ и отворено запретио да ћеиз Народног Већа иступити ако се противна струја не одрекне те идеје. Све то још није било довољно да заточници идеје дуализма попусте.

У том су Талијани све дубље улазили у саму земљу, коју су већ и бољшевици почели плавити, а из Далмације су увелико стизали гласови, како амерички и француски команданти флота, које су биде на нашим обалима, једнако распитују: је ли коначно спроведено уједињење, и стално саветују извршење тога чина „као неодложсну потребу, због уређења иншернационалног положаја Словенаца, Хрвата пи Срба“ и: бивше Аустро-Угарске, т. |. да би се знало да ли с њима треба поступати као с пријатељима или као с непријатељима.)

6) Један професор са Сушака овако се жалио преко загребачких листова у новембру, 1918 године:

„Камо среће да смо пре 14 дана знали што данас знамо, ми бисмо вам у Загреб већ тада послали јаку ургенцију на Народно Вијеће, нека не оклијева, већ нека се изјасни: „Коме Ке се привољети царсту“. Народно Вијеће нас је држало у увјерењу, (својом резервираношћу) као да смо ми већ члан Антанте, па смо се према томе и равнали. Маннфестирали смо и где је требало и где није; стварали закључке и одредбе које су нам сада неугодне и т. д Данас морамо бити с тим на чисту: Антанта гледа у Хрватима непријатеље и суверену власт Народног Вијећа не признаје. То је сумус импресије, коју сам јучер добио у посети код француског поморског капетана Думенила и енглеског генерала!!..“