Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

ХГ ДЕО

Од Женеве и Загреба до Сарајева Босна и Херцеговина под управом Народног Већа

Београд, 7—У1—1921.

Одмах после одлуке Хрватског сабора од 29. октобра, 1918, г., када је проглашено да се Далмација, Хрватска и Славонија са Ријеком издвајају из Аустро-Угарске у „независну и суверену“ државу, загребачко Народно Веће журило се да распростре свој суверенитет и на остале наше територије, све ло самих граница Србије.

Шиљући у отпорни Нови Сад једну поворку својих поклисара, Народно Веће је, преко њих, покушало наговорити Војвођане да се присаједине Загребу. Познато је, међутим, да ту ништа нису могли помоћи ни ти поклисари, а ни она лепеша, коју је потпредседник Народног Већа сам саставиои предао једноме од тих поклисара, да је у Нови (Сад донесем пред Војвођанима прочита.)

Напоредно с тим требало је и Босну и Херцеговину присајединити Загребу. Ствар је на тој страни ишла лакше. Те су покрајине тада биле у таквим приликама, да народ у њима није одмах могао бити обавештен о правим намерама ни неких својих људи у Сарајеву и Мостару, а још мање о намерама загребачког Народног Већа. Они који су га могли о томе оба-

1) „Самоуправа“ од 15—Х—1919. у уводном чланку: „Криза и наша унутрашња политика“ (по свој прилици из пера г. Ст. Протића) има о томе ово: „а г. Светозар Прибићевић је злоупотребљавао и ауторитет српске владе само да све Србе у Аустро-Угарској прикупи у Загреб“.

О истој је ствари и „Трибуна“, од 23-Х-1919. г. у уводном чланку: „Једна жалосна ствар“ саопштила: „Г. Свет. Прибићевић је чак и депеше кројио и на њима фалсификовао потпис председника српске владе г. Протића само да би спречио Војвођане да иду у Београд и прогласе своје безусловно уједињење са Србијом“.

Та тврђења нису демантована, а писац овога чланка чуо их је H лично од самих учесника на скупштини Војвођана у Н. Саду, одржатој у јесен 1918. год. (То потврђује и г. Др, Паја Јанковић у својој брошури: „Три неродне године наше народне политике“; Нови Сад, 1922. стр.11).