Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

26

Војиновића, Хинковића и осталих, да воде уску, чисто хрватску политику на своју руку. Ту њихову одређеност нису могли поколебати ни они сјајни успеси српске војске: ни онај на Церу, ни онај на Мачковом Камену, па чак ни онај на Руднику, Колубари и Космају, који је потпуно сломио Побћорекове армије! И после свега тога, поменута су господа и даље остала на свом уском земљишту, те су наше народно питање и даље посматрали само с гледишта посебних хрватских интереса! С тога им је требало да имају и неку своју хрватску војску, која би се опремила ван додира са српским факторима и која би била „морална“ потпора њихове политике. Зато се у поменутим прогласима и наглашавало. да ће „Јадранска Легија“ имати и „властито оделење Црвеног Крста“ и да ће се борити „поглавито у нашим крајевима Јадранског Мора“.з)

Ко би се ту могао отети помисли, да су г. г. Трумбић. Хинковић, Војиновић и остали чланови Управног Одбора „Јадранске Легије“ тиме помишљали на то, да ту своју добровољачку војску, која би се имала сакупити, концентришу и обуче негде у Италији и под надзором Италије, и да је, после, уз талијанску војску, употребе негде на горичком фронту. „у нашим крајевима Јадранског Мора“.“)

3) „Јадранска Легија нема да постигне великих војних успеха, јер данас само големе модерне војске могу да одлучују на бојном пољу, али ће зато моћи да у многом смјеру припомогне при ослобођењу девеш милијуна аустријских Југословена. Сама њезина појава имаће велико морално значење“. А да се добровољци не би уплашили од „јадранске Легије“ и устезали се уписа у њу, поручивали су им чланови „Управног Одбора“, да, при упису, сваки од њих изјави „да ли жели служиши под оружјем или код Црвеног Крста“. (Шишићеви „Документи“. стр. 18 и 19).

4) У своме јавном манифесту, који је у Лондону објављен 1 октобра, 1915. г. „Југословенски Одбор“ је и ово рекао:

„У Риму били су штампани и манифести на исељене Југословене из Аустро-Угарске с позивом, да се придруже као добровољци редовима српско-ирногорским п савезничким“. Из онога што смо горе навели види се, да је то тврђење било неистинито н да је њиме намерно обмањивана енглеска публика. Док су у Риму били, чланови „Југословен= ског Одбора“ нису кгозивали добровољце у „редове српско-црногорске“. Ту ненстину поновио је „Југословенски Одбор“ и кад је, годину дана доцније, 22. октобра, 1916. год., у једној својој изјави рекао: да је он, „Југословенски Одбор,“ „још од почешка рата па до данас“..... „скупљао добровољце, који треба да се боре против Аустро-Угарске, а у редовима и под врховном командом сраске војске“. (Шишићеви „Документи“, стр. 45 и 69). Чак п после у Руму одржаног конгреса потплачених народности, који је бпо у априлу, 1918. г., о чему ће доцније бити речи, „Југословенски Одбор“ је — као што тврди загребачка „Слободна Трибуна“ (бр. од 24-1У-1921.) — „посредовао код Италије да дозволи формирање