SRĐ

— 222 —

Grofica: Upitao me da li bi dragovojno postala negovom suprugom. (gleda u zem}u, pak zlobno podiže glavu) Zajsta, illlC Oliovića najslavnije je u našoj okolici! . . . Baron : Znao sam . . . oh znao sam da će ovako svršiti: no ipak mnogo sam radoznao čuti šta ste mu odgovorili. Grofica: Odgovorila sam vlastelinu Orloviću da sam ponosita zbog negove prošne, ali da ću promisliti, te da ću mu večeras odgovoriti. Baron: Vi tražite toliko, . . nudim vam toliko . . . večeras ću odgovoriti. . . regbi kao kupoprodajna pogodba . . . krasno, grofice, baš krasno! Grofica: Ko je tome kriv, gosp. barone? Već sam odlučila . . . kroz 10 časova vlastelinu Orloviću odgovoriću. Baron: To ne može biti, . . to ne ćete učiniti . . . stvar je nesmotrena . . . nemogućna! Grofica: „Vlasteline Orloviću" — rekoh mu jutros — ,,ako „večeras u osam sahata pustim u zrak jedan vatromet, tadar bacite ,,se konu na leđa, letite amo, jer je znak da sam odlučila poklonit ,,vam ruku, i obećat vam vječitu vjernost." Baron (srđito) : Imam se dakle ukloniti. (gleda na saliat) Brzo su osam. Ja mrzim ovog čovjeka! ne preostaje vremena, grofice, naređujte radnu o vatrometu. Grofica (smijući se): Zapostatu sam već rekla, ne brinite se ni najmane. Baron : Krasno, baš krasno. Ali znajte, grofice, da me vaša filozofija plaši? . .. Grofica : Зб godina mi je . . . kroz 5 godina biću stara. Ne preostaje mi dakle čudo Baron: To vaše 35 godina sasvijem je fatalno, jer razdražuju i upajuju srce čovjeka (srušen); ali čujte, grofice . . . možda ne bili morao mnogo slušati nagone svoga srca, no, ako vaša ođluka, sasvijem nagla, ada se može ozbilnom smatrati . . . (zaustavl-i se). Grofica: Ako? . . . nastavite, gosp. barone. Baron: Ne, po sto puta ne .. . bio sam se prevario. Budite srećni, i usrećite onog koji vas lubi. (namjeran je da izaffe). Grofica: Odlazite? ali bez ikakve mržne? (pruža mu ruku). Baron: Vaša bi mi ruka naudila u ovom trenutku . . . Oprostite i uzmite u obzir moje sadašne stane, uzmite u obzir žalosni pečat što na me učini vaša ispovijest . . . kojoj nikad se ne nadah,