SRĐ

— 629 —

да се неда никако ни номислити на такове, осим у статистичним изводима и описима путника. Ово признање морамо у потпуној мјери одати г. писцу, који се не даде застрашити од никаквих препона, тер ништа не испусти, да му тако потпуно изађе дјело и да тачно разлагање установа-институција и законских прописа православне цркве садржи. Што је знатно помножало тешкоћу ове задаће, јесте та околност, да су се због оскудице посебних дјел& о градиву-материји у разним крајепима православне цркве особити обичаји и пракса, које г. писац и сам истиче — удомаћили, тер које исти са прописима осповатеља цркве и његових негдашњих претеча никако у склад довести не могаше (в. §§ 5, 6. и 8). Сврха илити намјера преосвећеног писца бјеше у онће да нам право православне цркве тако разложи, какво је у нстину данас, те ако су у његовоме дјелу њекоја питања друкчије схваћена, већ како је то обичај, ако се надаље у тој тачки не држи уско уз корените обичаје у различитим земљама и нема пред очима посебно јуридичне-правничке свезе и установе нравославне цркве, то се је морао удаљити од тога једино ради строгог и озбиљног стадија — стања ■— црквених извора и јуридичне-правничке праксе у цркви у оним пријашним епохама њеног мирног и сретног бића, гдје се је опа искључиво но прописима свога основатеља и његових непо средних насљедника равнала. Ондје гдје се је г. писац морао оправдати за оно што је у тексту потврђено, позвао се је оп како на опћепите, тако и на јуридичне посебне изворе канопичпога права, с којима је уопће располагати могао, те који коитролу дјела допуштају, пошто по нризнању самога г. писца, пишта није наведено, што се не би оснивало на изворима. Дјело г. Др. Шилаша састоји се из ирисшуиа и иеш глава. У иристуиу, који је намијењеп излагању опћих основа црквепога нрава, расправља г. ауктор једно за другим о цркви и њезиној задаћи ; о цркви у области права ; о црквеном праву, о црквеном праву у опћој системи права ; о науци црквенога права ; о пачипу — методи — излагања црквенога права ; о спомоћпој пауци црквепом праву; о системи цркв. права и напокон о литаратури православнога црквенога ирава (§ 1-9 стр. 1-37). У првој глави, која носи наслов : „Извори u зборници