SRĐ

— 125 -

— Кад те буде питао како, је и зашто дошао?... Тек јој сад свану. Ноге јој се пресјекоше од страха, у шилама удари крв с већом силииом, у мислима се ишчупа сваки ред, и опа готово бесвнјесио гледаше стару, појимајући зпачај љенога бола. Око срца јој се ови студен, од које је заболи у прсима. Дођз јој тешко од ове истине, јер видје све разорено. Она се препаде од овог питања и у први мах хтједе сама да га епријечн, па као муња скочн са столице н појури к вратима, алн се од кључаонице трже, као од огња, јер се сјети да је већ доцкан. Мице не бјеше дома. »Она је отишла да нас спасе« —- помисли. При потоњој ријечи њој опет сину нека нада. Кад се већ жртвује — нека се жртвује до краја! За љубав среКе — треба по пеки пут и лагати! Али шта ће бити ако дозна послије! Како ће се издржати тај удар? Па опет, сад је све доцкан, Мица је отишла, њена се част повратити пе може; већ се мора бирати iiob начин, којим ће се натјерати срећа па прави пут, као киша с крова у цијеви. Она се ие осјећаше способна да о томе мисли, зато, прибравши сву снагу, а појачавши наду, с тога што се Мнцина част повратити пе може, она се приближи старици и тихо поче: — Мајко, сад је већ доцкањ Сад треба мислити како да се он дочека — и ништа више. Миц асе је жртвовала, а ми — А ми ћемо носити на нашим плећима гријех, који ће нам спрјечаватн срећу. Боже, зашто нијесам тако прије мислила! Од овога ие би ништа било. — С великом натегом она се исправи у постељи и погледа снаху дубоко у очи, па продужи: — Како ћеш му одговорити? Реци! Не може се мужу лагати до краја, а кад мислиш да си дошла крају, и да је он већ у твојнм рукама — онда тек настаје почетак твоје бруке! Ох, ја све то добро зпам, јер сам дуго живјела и доста видјела. Куд ми се памет изгуби?! Али ја сам свему крива. Како ћу тебе да спасем?... то ме иаучи!... то!... то!.. и она паде на јастук склопивши руке. Будућност јој сину пред очима као огањ. Oria лијепо видје све растурено и уништено. Она видје како се цијели живот развлачи као дим, како трпе као угарак, како се тули као пепео. Не осјећаше више потребе ни да мисли, пи да говори, ни да пита. Код свега ће бити једпо исто: ништа! Једиии начин био би да он ништа не дозна, али је то