SRĐ

— 126 —

немогуће. Живот је дуг, а послије десет година, десет пута је теже сазнање но сад. Сад би бар сагорјело постепено, та ето откад већ гори! а онда би прснуло као гром. Ко би тад издржао тај удар? Да, али она то пе ће дочекати; али то ништа пе значи; мајка живи вјечито, душа јој мирише и кружи п кад живот труне; па зар и душг, да труне послије свог сазнања? 11о ријечима снахиним она види да је већ касно, по вратитп се нашта не може, па бар пека се чека! Али како?... И она се чисто најежп, помисливпш на Љубу, блиједа, разбашурепа и ужаспута, како гопп своју мајку; како злоставља п јури своју љубљену жепу, разочарап у часности како грли своје дијете, не пуштајући га у руке ових бешчаснпка, па се згрозп помислпвши »А пгга ће оп с дјететом?... и па једап мах јој поглед паде као муња на колијевку. Она добн неку изпанредну снагу и скочп с постеље, повукавнш снаху за собом. Ова полетп за њом као сумахпута. Стара докопа покривач, застрт преко дјетиње главе, тихо га свуче па тшже, и из очију јој се слпше топле капи на ужагрено дјетиње лице. Гледајућп дијете, опа дрхташе, осјетп како јој спага малаксава и нрихвативши се за спаху, прамицаше је себи, па опда, кад јој се грло напунн ријечи, јецаше: — Дијете!... Дочекај га са сином!... Кажи!... Све кажи!... Кажи: изгубпсмо част, име... све... све.. али ћути, чувај пас.... сачувај бар спновљеву част!.... У очајању за његову срећу, жртвовас-мо све!... па пе могие више, већ паде на сваху гушећи се у сузама.... И кад је евакула Нова Годппа, епремаху се да дочекају Љубу — са сипом у руци. Hisii Т. Јанковић.