SRĐ

— 883 —

. — Хм, ама ни најмање, прихвати благо она. Ја сам чврсто увјерена да би он не знам какву жртву за ме сада учинио; ја увиђам јасно да он немило трпи, али све то не јамчи трајност његове љубави; он је неодлучно и слабо створење. — Па како бисте Ви, постојана и разложна, тако неодлучну и слабу створу руку пружили? — Лако, надовеза она, та је врста људи најбоља и најчеетитија у браку. Они само неопходно требају близине и његе. Они су велика дјеца, коју треба, као зеницу у оку, његовати и чувати. -— А Ви бисте се сканили да цио свој живот с једним тако великим дјететом проведете? — Веома радо, и с великим одушевљењем. Ја сам и тако, и по својој наклоности, и по васпитању, и по жељи покојног оца, одређена заводу и васпитању, а позната је ствар, да се с једним лакше и даље него су стотину успијева. У осталом, подлога је Вашега пријатеља до крајности добра. Он има ванредних способности, он би могао да постане дика своје отаџбине! — Па смилујте се онда, Олга Петровна, ако не њему, а оно једној већој идеји! — Не! осјече она одлучно и оштро а глас јој титраше звонко; човјек најприје себи, па онда свему свијету мора одговарати. Ја сам о томе дуго и озбиљно мислила, и нико ме жив од моје одлуке не ће помакнути! Ја поникох ником. — А сад, настави она, обећајте ми свечано, кад сте ми већ једном своју помоћ понудили, да ћете склонити својега пријатеља да се што прије растанемо. Ако он не може кренути, ми ћемо се уклонити. Нека ми остави своју сталну адресу, ја ћу му се најдаље док истече рок јавити. Ја јој пружих руку, у знак да пристајем. Заједничким настојањем и великом муком, успјесмо најпослије да га макнемо, те се седам дана послије мог разговора с Олгом, кретосмо заједно на пут. Он паде болан, те се једва послије мјесец дана опет придиже и опорави. Мало затим и ја морадох напустити Далмацију. *