SRĐ

- 884 —

Четири су године протекле, и ја опет шетам на мјестима старих успомена. Око мене су пријатна лица, али нема ни повјерљива разговора нц »мале. сецесије«... Само мјесец још увијек безбрижно по небу се скита, сребрнећи трагове малих бродица и врхове тананих весала, а пашчад, нека ненозната и нова, још увијек лају и тамо амо пролијећу. Нека стара лола, још немилије него прије четири године, пије, па као за пркос иопијева: Жено моја нешој шене тући, Сутра ћу ти вас дан дрва вући. Петроградски је дјак прије три године свршио инжињерску школу и добио лијепо мјесто на трансибирској жељезници. Ади његово здравље није могло да одоли сибирском поднебљу, и он је од сушице умро. Предвиђајући своју сврху; он је први и посљедњи пут писао Олги, говорећи јој како сада, кад се надао да г оствари своје најмилије наде, мјесто на југ, у гробницу креће... Олга га је достојно оплакала, задржавши иуне двије године црнину на својој души за њим и не дајући, за то вријеме, скоро никоме гласа о себи. Послије тога, она је писала мом пријатељу писмо овог садржаја: „Трст, маја 1905. Поштовани Господине, И ако још заказани и утаначени рок није протекао, ја Вам се по свом обећању јављам, достављајући Вам у исто вријеме да сам већ од двије године црна удовица онога који би ме у животу највише усрећио био. Ако се још случајно сјећате »мале сецесије« и каштелских фантазија, те не зазирете од мог суморног и досадног друштва, дођите у Млетке, камо с мојом мајком крећем у походе Нади, која се тамо за једног трговца удала. Ми ћемо се бавити у Млецима најмање три мјесеца." Под писмом је пуни потпис и млетачка адреса. ■ А он? Двије године послије растанка с Олгом, западе у неко мало мјесто јужне Далмације, отвори канцеларију, те постаде најугледнија личност и најбоља партија у мјесту. Окупише га и салетише баш пасји, са свију страна, и он се опет »заљуби« и — ожени.