SRĐ

— 954 —

као управитељ некога богословскога завода Кантербури-Хале, основаног од надбискупа Симеуна Ислипа. На љествицама друштвених и научних достојанстава он не напредоваше баш завидно. Тек године 1368. постаде магистром слободних вјештина, а четири године позније доктором теологије. Биће да је Виклиф био одушевљен за научни рад; он је писао много још прије свога ступања на реформаторско поље и, можда, да Рим не даде повода, Виклиф би данас био познат само као један од бољих правничких и богословских научењака свога доба, и име му не би било познато у ширем кругу људском, већ би о њему по нешто знали само они умни радници, који по великим библиотекама свјетским прелиставају старе прашињаве књиге, тражећи у њима дух ишчезлих покољења. Године 1365. папа Урбан У. затражи од Инглеске да исплати цркви за 33 године неплаћени данак по хиљаду марака на годину. Тадашњи краљ Едуард није полетио да изврши папину вољу. Он сазове парламенат 1366. године, и сви учесници парламента, не изузимајући ни прелате (више свећенство), једногласно одбију захтјев папин, јер држаху, да би илаћање данка ма кому било повреда суверенога права државнога. Виклиф изда тад полемички спис о засједањима и рјешавању парламента, и у том спису, као добар познавалац права грађанскога и црквенога, доказа, да је ријешење парламентарно потпуно оправдано, а разумије се, да није поштедио од пријекора ни папску столицу. Виклиф већ у то вријеме бијаше доста обљубљен код лица која заузимаху значајније положаје у државној управи, за чију вољу и написа он тај први свој rioлемички спис. Неправилно би било судити, е је Виклиф био подобан само да испуњава вољу другијех, у рукама којих бијаше политичка моћ. Сасвим обратно, Виклиф је био довољно самосталан, па се у свом раду вазда руководио својим убијеђењем и добро промишљеним унутарњим побудама. Чврстина његова характера и код противника изазиваше поштовање. Из његових дјела није мучна ствар увјерити се о његовој искреној родољубивости и нелицемјерној побожности. Довољно је прочитата