SRĐ

— 957 —

новата сило божијега сјемена, које јаке под оклопима савлада, отврдла срца умекша, п људе, који због гријеха у живине се претворише, од Бога се удаљише и отпадоше, обнови и у божије људе обрати; али такова чуда нијесу у стању свећеници чинити, ако се њихов душевни живот не слаже с вјечном божијом ријечју.« У почетку распре Виклифове с папском куријом бијаше и оксфордска университат на страни Виклифа, али доцније и она пријеђе на страну противничку. Виклиф највише шираше своје учење проповиједима, које су имале пуно привлачности за слушаоце; он створи читаву проповједничку школу т. ј. васпита читаво коло својих присталица, који његову науку по Инглеској гласаху. Виклиф је много вјеровао у моћ живе ријечи, у моћ проповиједи, само та проповијед требала је потјецати из чисте душе и своју грађу црпсти једино из светога писма. Он се јако иједи на тадашње свећенике, јер они мјесто божијега слова проповиједају о другим стварима. Он жели да се само проповиједа она истина, која спасава. »Ако злато рђа ухвати, шта ће онда бити са гвожђем?« Ту Виклиф циља на свећенство, које бијаше свој свети позив забаталило. Што се тиче самога Виклифа, он се не задовољаваше да проповиједа само у цркви, већ, нарочито у посљедњим годинама свога дјеловања, проповиједаше осим у цркви још и по другим јавним и профаним мјестима: он проповиједаше свагдје и на сваком мјесту, гдје би год стигао, — без мира и отпочинка. Ми се у претресање Виклифове науке не ћемо даље упуштати, само ћемо се још у кратко додирнути некојих тачака из његове науке. Он брани чланак о правој и истинитој човјечијој природи Христа Спаситеља, и истиче истинито божанство и несравњиву узвишеност његову. Средиште човјештва Христова по божанству његову је интелигибним кругом, који има своју средишњу тачку свугдје а периферије нигдје. Христос му је светац над свим свецима. По Виклифу ми нијесмо дужни ни на што друго обраћати пажњу, ни на што друго гледати, до само на Христа и св. писмо: — >Кад бисмо ми једино Христа свагда пред очима