SRĐ

— 956 —

Али папин налог не би испуњен, јер баш у то вријеме бијаше промјена на пријестолу: по смрти старога владара на пријесто се попне малољетни (дијете од 11 год.) Едуард II. Осим тога грозили су Инглеској и спољашњи заплети с Француском. Све то учинило је, те су папске буле управљене противу Виклифа остале неко вријеме у фијокама прикључане. ¥ оних деветнаест »блудних« чланака, ради којих папа читавих пет була изда, Виклиф и не расправља о црквеним него готово само о грађанским стварима, као о имању, о праву насљеђа, праву посједа и т. д. Виклиф учи, да су владари под казном вјечитога проклества дужни цркви одузети сва temporalia (дохотке). Свећеник, па нека је то и сам главом римски понтифик, може од својих поданпка и лајика бити опомињан, ако је заблудио, па шта више, може бити и оптужен, ако се не бави стварима божанским већ се упушта у пролазне земаљске ствари, бринући се за свјетска добра и дохотке. Прама таким свећеницима има се до крајних мјера оштро поступати. Сад видимо, ради чега се подигла хајка на Виклифа, и зашто је високо духовништво на њега навалило криж јеретички. . Паиске буле стигле су у Инглеску још на прољеће 1377. год., а папска комисија усудила се позвати Виклифа тек некако у априлу 1378. год. Виклиф без икаква страха изађе сам, без пратње којега високога заштитника, пред папске комисаре. Он је у својој писменој одбрани тако сплео и утукао комисаре папске, да су они потпуно устукли натраг, не учинивши ништа оптуженоме, већ само једном наредбом заповједише Виклифу, нека више о стварима, за које је позван на одговорност, не предаје (Виклиф је био професор на оксфордској университати) и не проповиједа, јер те ствари не разумијевају лајици и ироста свјетина. Тако Виклиф и по други пут измаче сретно испод оптужбе. Годнна 1378. чини обртну тачку у животу Виклифову. ¥ католичкој цркви наступа раскол; по два папе (а доцније и по три) истискују један другога са столице светога Петра. И управо од тога времена ступа Виклиф као прави црквени реформатор. Посматрајући како се папе међусобно грде и како остало свећенство живи, Виклиф ббно узвикује: — »0 чуд-