SRĐ

— 1165 —

71*

к'о бодље морског јежа кад је љут. Ал' та се вечна не открива вест од меса ушнма. — Чуј, чуј, о чуј! Ако ти икад отац беше драг Освети му убнјства ружни срам. И из ових са свим случајно извађених стихова може се видјети, да Лаза Костић у својим пријеводима не претпоставља стих самом језику, и за то су његови пријеводи, и ако мјестимице мало тешко разумљиви, исправни и чисти. У 54., 55. књижици је ушла једна трагедија у пет чилова др. Јована Суботића, »Милош Обилић«. Ово је најомиљенија српска косовска трагедија, коју све позоришне дружине, и сталне и путујуће, често дају с моралним и материјалним успјехом. Она је нанисана лијепо, и ако је скоро природна ствар, да су неки характери а нарочито личности Милоша Обилића, његове жене Вукосаве, Цара Лазара итд. нешто одвише идејализовани. Можда ћемо се на овај стари, али још увијек свјеж и једар, комад још једном вратити. Посљедња од до сада изашлих плавих књижица доноси у пријеводу Ник. Николајевића приповијетку Максима Горког, »Челкаш«. Дјетињство и младост, цио ранији живот Горког Максима, то је тужна и суморна, тешка и меланхонична елегија јада и биједе без сваке наде и препуна патње. Све шта може да загорчи живот и несносним га учини, да скрха сваку вољу и уништи сваки над, све је то искусио млади Н. М. Пешков, данашњи најснажнији писац велике Русије. На своме лутању без циља и одређене мете имао је он обилно прилика да упозна оне несретнике, оне апатичне душе, што без дома и скровишта тумарају по широким равницама свете Русије, гладујући, крадећи, падајући све ниже и ниже, те је његов оштар поглед и необично јако испољен дар посматрања проникао у суштину њихова живота и душа њихових, и Горки је пропативши и с&м све невоље њихове, заволио те несретнике, те недисциплиноване чланове друштва, који су у неједнакој борби за хљеб тако дубоко пали, јер им је недостајала она срчана снага, што смртноме даје животну равнотежу жељ& и способности и тиме могућност да постигне крајњу цијељ живота: срећу. Сопствени јади и ледена равнодушност си-