SRĐ

— 922 -

pred sinom, i po tri puta, pa sve komad po komad natiska u ćemer, što će ga Ivan pritegnuti oko pasa da su mu novci sigurniji. Nijesu ga ni ostali zaboravili. Svak ga dariva neeim, neko carapom a neko ubrusom, a Ivan zahva]uje i slaže u skrinu. I dođe vrijeme, treba putovati. Svi se upute u pristanište, gdje je parobrod već po drugi put zviždao. To je bio najteži cas, cas rastajana. Tu je trebalo imati snage i stisnuti srce, pa opet ne možeš a da ti oko ne zarosi. Svi se okupili oko Ivana, a on se sa svakijem prašta, Jubeći se po dva i tri puta. Ženske placu a muški ili psuju, više da osokole Ivana nego da umuknu ženske. A Ivan se drži, drži junački, i tobože se ruga onim te placu. Zadni cas, kad je trebalo Ivanu da se ukrca, pritište ga mati na grudi i Jubi ga; nikako ne može da se rastane sa sinom već ga tvrdo drži; jezik joj se svezao i nešto je u grlu stislo, pa ne možde da rijeci progovori. Jedva se Ivan rastavi od matere te priđe k ocu. Nikola se približi sinu. Nekako se tresao u životu, dona mu usnica zaigrala; prijubiv Ivana, nekako mu tiho rece : „Sine, budi čovjek!" Kad se pojubiše, okretoše glavu jedan od drugoga. Obojica su krili suzu, kojoj se nijesu mogli oteti. Parobrod zviždne treći i zadni put, pa se tiho otisne u more. Dok još bješe kraj obale Ivan im je s parobroda bacao naranče kao zadne pozdrave, a rodbina ga pozdravjala ubrusima, čas mašući i izvijajući po vazduhu, čas tarući suze, sve dok im nije zamakao oku za gradskim zidinama. — Bog se s nime uputio! — bile su im zadne rijeci, kada su se uputili, da do noći stignu u selo. Netom je Marija stigla kući, užegla je preko obećana pred slikom sv. Nikole kandilo, koje se ne će ugasiti dokle god ne dođe od Ivana pismo da je sretno i zdravo stigao.