SRĐ

- 850

и пребона на умору, дјетићка од шест љета, мајку ми узвојкану гдје ме за ручицу држи; а оца до ње, гдје, ваљајући крваве сузе, на листу хартије слику ми снима. Еле, сматрајући и разабирајући много што шта из онијех времена, доћосмо на пошљетку и до потоње собе. Овдје ми лежимо — рече ми домаћин отварајући врата -—• а таман то бијаше соба, у којој испусти своју племениту душу мој никада непрежаљени отац. Застадох, дрхћући као на врби прут, јер ми се он покојник призре блијед као крпа, спружен на сред собе, прекрштенијех рука са крстом у десници, а свијеће около њега мртва гдје горе. Домаћин се уклони отоле, остави ме сама, као да је погодио моју помисао; а ја, бржи од брзих, падох на кољена пред постељом. Ох, никада ни до вијека, док ми под грлом ускуца, не ћу заборавити онај час! Учиње ми се као да објема рукама стискох ледене руке оне блажене душе, као да је онај исти трен издахнуо; као да ми још на ухо звуче потоње његове ријечи, као да се сусретох пошљеднијем његовијем погледом, којијем тражаше мене, нејакога Вилима, своје најмлаће дијете, сирото и лудо, те након себе оставља; као што често покојник вељаше тугом и болом пошљедњијех дана свога живота. Тада — и тек тада! — сјетивши се колико га је јада убило док је своју породицу подњивио и упутио, осјетих каква ме веза веже спрам њему, признадох, да му нијесам исказивао онолико љубави колико сам морао, да сам био неправедан и неблагодаран, разжали ми се као нигда и нигдје још досље, сузе ми потоком потекоше низ лице, стадох да љубим у највишем очајању студено тло, а из прсију ми се отиште немио јаук: Оче, мој слатки оче, не замјери ми, опрости свом Вилиму! . . Пренух се за тијем, као иза дубока сна, па се стадох да чудим и питам: Хвала Богу, шта ми је?! . . шта се ово догоди са мном, те ми је омрзао цио свијет! . . Не мили ми се ништа под капом небеском, срце ми је преко сваке мјере тугом заражено, куд год погледам све то црњи се облаци нада мном вију, никако да се у невољи појуначим и злу отмем .... Самосаздани Боже, може ли се и хоћу ли игдје бољитка и лијека тузи својој наћи? . . хоће ли ме икада сунце огријати, док сам животом жив? . . Хоће, може; може, хоће, није свака мука до вијека, ране су видовне — све ми около одговараше као из једнога грла — треба им лијека пружити, ред је обновити порушени храм, кућу кућити, не назвати се угасником; јер од тућега туга бије ....