SRĐ

36

СРЂ. — SRĐ.

као mune, tutni ledina pod koracima jedre i gladne mladeži ; Jadrtovčani mile kao dvonožne žabe, krezubi, podbulili. Brđani zavide podojanima na obiju i lakoći živovaiia, pa se vješto domišlaju : šta je boje, zdravje bez sitosti, ili sitost bez zdravja ? I sami sebe lažu. Oni ozdo pogledima zavidjivo gutaju zdravac vazduh, izvor snage, ali prezrivo gledaju na gladne zagorske golaće, koji se za koru hjeba odiru po nadnicama. I oui sami sebe lažu. Ali mnogobrojne mlade udovice i inokosne djevojke jadrtovačke ne samo što ne preziru kršne Borajce, nego ih velikom vještinom i istrajnošću vrebaju i privlaee doje, u domazetsvo. To je obićaj od pamtivijeka. Posrednice, stare provodije, obicno se s jeseni i s projeća šunaju, pod kakvim bdo izgovoroui, po jadnim kućicaina borajskim, obilaze iiive i gajeve, te mjerkaju zgodne ženike i nagovaraju roditeje. 1 biva, da se, bar svake pete godine, poneki mlad gorštak odvoji od svoje siromašne zdravine i proda svoju snagu i život za obije, koje ga ocekuje u jadrtovačkom blatu, za nežne, strasne zagrjaje, u kojima se trese većma od ježhe, nego li od Jubavi, dokle naskoro ne iščili i ne ugine. Jer, nenasitna aždaja, malarija, tako isto strasno iščekuje i ispija mlada, jedra tijeia sa čistom krvju. To dobro znaju Borajci, te takog mladoženu ne ispraćaju vesele svirke i popijevke, nego strepna i uzdasi. A kad gore stigne crni glas za nekoga od nihovih „ujeza", onda se Borajci prepadnu, te se za neko vrijeme ne vidaju provodije iz donega prokletoga kraja, dokle se događaj ne zaboravi, čemu ne treba mnogo vremena. I tako biva naizrnjence, vijekovima. Dva se sela mrze i privlače. Ozgo i ozdo ukrštavaju se čežne, strepne, prokletstva ifblagoslovi. Zarko ih sunce uvijek tako zatiče i ostavja pa i onoga jutra uoči Đurđeva dana, kad će se desiti ovo što ćemo ispričati. Kad sunce granu, stara Marija Papkova, pedaj koštunave, čvoraste zagorske babe, isušene i preplanule od sunca i od vjetrova koji dvije trećine godine brišu Boraju, izađe neumivena, čupava i bosa pred kuću, sjede na kamenu klupicu, izglačanu od sjedana mnogo naraštaja Papaka, podninii giavu i zainisli se duboko. Iz dvorišnog zakutka, nad kojim bješe streha, stari nen magarac Sivko okrete glavu k hoj, pogleda je sjetno, pa