SRĐ

ЈОШ НЕШТО КАО ДОПУНА 0 БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ.

Ова два брата, кад ступише у јавни живот, не могоше живјети у Будви, јер су ту трпјели под притиском од тадашњег млетачког свештенства, које их нућаше да пријеђу у римску вјеру, те зато и пођу у Котор (Boct-he di Oattaro), гдје је више Срба у граду било. Андрија остане у Котору, а Алекса пође у Шибеник, гдје и тамо римски мисионери шираху пропаганду, ради чега остави и тај град и поће у Сарајево, гдје је живио о наслијеђеном од оца пушкарском занату. Одатле Андрија пријеђе у Славонију и настани се у Новом Саду, гдје стаде трговати, и ту му се роде два сина : Тодор, отац Бранков, и Стеван, који је за прве владе Књаза Михаила Обреновића у Србији био министар иностраних дјела, о коме у својој историји Срба напомиње Л е ополд Ранкедаје „Аустријски Срб". Родитељи Бранкови, осим Бранка, имали су још двоје дјеце и то Стевана, који је био годину старији од Бранка и Амалију, која је била седам година старија од Бранка. Ово је дакле поријекло Бранково и његовог прадједа Петра. Андрији, другом сину Петрову, што је у Котору остао, родио се син Петар, а Петар је родио поменутог граћаиина которског Ника Радичевића, чијим се биљешкама из породич;,ог записиика у овој допуни служимо. Петар, син Андријин, живио је дуго у Котору и имао је три кћери и четири сина. Кћери је удао једну за Јова Јакшића т. ј. Ану, а Анђу за Крста Пешикана, и Ану за Сима Велаша, све у Боки Которској. Синови су му се звали Илија, који је био поморски капетан на аустријској фрегати „Sovrano", а друти му је брат био Јово, капетан на броду ,,Sveti Spiridon", а Нико био је газда и први граћанин у Котору, чије се име са великим пијететом и данас у грађанству спомиње. Ово су дакле два огранка, који потјечу од Бранкова прадједа Петра Радичевића, о чему је написао лијепу расправу професор Нико Иванковић из Котора, који је рукопис још непечатан у рукама госпође Марије М-фтиновићеве у Баицама. Родбина Бранкова — кућа Радичевића — није изумрла, него у Зети — Црној Гори има још до нетнаест домова, који, и ако нијесу богати, али су опет сви честити Срби и стоје као домобранци на бранику јуначке слободе у Зети према Тузима и Арбанашкој главици, који уза Зећане први ускачу у обрану миле