Srpkinje u službi otadžbini i narodu

17

снике, и сама разболи од тифуса. Чим је оздравила наставља рад. Ради у болници најтеже послове, прима и опроводи рањенике, прати и ради у санитарним возовима. У Нишу скупља рањенике, организује болницу, остаје на својој дужностикад наступа повлачење, дочекује непријатеља и по његовој наредби морала је доћи у Београд, оптужена да је члан Народне Одбране и затворена, једва се спасла тамнице. За свој савестан и патриотски рад има највиша српска одликовања поред крста милосрђа и ордена Црвеног Крста. Дочекала је да види ослобођење и уједињење српског народа, који је волела, за који је радила и умрла је срећна у проширеној отаџбини. Још једно ретко одликовање добила је избором за доживотну потпретседницу Савеза добровољаца. . У том својству путује кроз целу земљу и скупи и преда савезу 500.000 динара за подизање дома „Савеза добровољаца". Док су се овако бринуле о својим јунацима Српкиње у Србији и Црној Гори и радиле с њима и за њих, њихове сестре у Босни и Херцеговини нису смеле ни показати своје симпатије и своја осећања према својим саплеменицама с оне стране Дрине, а камо ли помагати их јавно. Тајно су чиниле што су могле и више него су могле. Кад су Аустријанци почели одмах после атентата у Сарајеву интернирати све угледне Србе у Сарајеву и Бања-Луци и затварати их у тамнице, Босанке су нашле начина да допру до њих кроз затворена тамничка врата, да им донесу све потребе, да их охрабре и да им нађу браниоце међу загребачким и бечким адвокатима. Нарочито су жене биле активне и неустрашиве завреме чувеног бањалучког велеиздајничког процеса, кад су аустријске власти под изговором велеиздаје позатварале најпознатије националне раднике. Њихов је положај био утолико тежи што су скоро остале бе? људи. Једни у тамницама, други интернирани у Арад и друга угарска места, треће, младе покупили и отерали у рат противу брата. Са овог последњег патиле су оне тешко, али нису клонуле духом. Напротив, то их је још више бодрило и терало на рад. Иако су све српске организације културне и хумане у Босни биле распуштене одмах у почетку рата, жене су се снашле у овој невољи и остале за цело време рата сложне, уједињене и готове на сваку жртву. Њихова улога уствари почиње 1912 године, кад је победа на Куманову наговестила зору ослобођења и уједињења свих Срба. Оне су одмах кроз своје удружење „Задруга Српкиња" спремиле са својим ученицама велику количину рубља, обуће и одеће за болнице и рањенике и узеле великог учешћа у скупљању прилога за Српски црвени крст. Многе од њих нарочито учитељице биле су чланови Народне одбране и као такве едмах 1914 године затворене и уплетене у велеиздајнички процес у Бањалуци. Суђене и осуђене на више година затвора, неке су поумирале, а неке још полако умиру од туберкулозе, коју су 2