Srpkinje u službi otadžbini i narodu

18

стекле у влажним тамницама лишеним и најнужнијих потреба. У чувеном затвору у Босанској Градишци поред угледних људи било је затворено и дечака-ученика гимназија и један број странаца, приличан број Руса, Француз инжињер Труве, Чех посланик Бурживал, Талијан Сераљи, поморски капетан и други. Поред тешког положаја у коме су се жене налазиле, ипак оне еу сматрале за своју дужност да олакшају тешку •судбину затвореника. Требало је доста умешности па и храбрости, да се поред страшне контроле војних власти васпоставе везе прво са чуварима затвора, а потом и са затвореницима. Поред снабдевања затвореника свима потребама оне су биле и веза са њиховим породицама: преко њих стизали су им пакети и новац. Оне су чак смеле да даду склониште жени и ћерчици на смрт осуђеног и доцније и обешеног Вељка Чубриловића (једног од атентатора сарајевских) и да је сестрински прихвате и подрже материјално и морално у најтежим данима њеним после смрти њеног мужа. На њену малу двогодишњу ћерчицу спреман је атентат "1915 године на дан годишњице атентата, али су ове храбре жене, сазнавши раније за то, умеле и смеле да је крију дуже времена у својим кућама. Смеле Босанке не само да су помагале браћу, мужеве и остале заробљенике и затворенике, којих је било на све стране, новчано и у храни, него је њихов рад био још тежи и опаснији у организовању одбране за оптужене и затворене. Поред тражења адвоката, оне су дошле у везу са Србима и Хрватима у Загребу, посланицима у Бечу, спремале и обучавале сведоке, преносиле крадом писма и вести, преносиле од затвореника у свет и обратно и на тај начин крепиле их надом да не клону Материјална средства црпеле су из и.мовине друштава која су растурена, а коју су умеле сачувати од Аустријанаца. Целом раду и животу наших жена у Босни биле су вође и потстрекачи, за сва велика дела учитељице. Српско име се •није смело споменути и можда би. српске сеоске жене у Босни од страха пред непријатељем посве клонуле духом да није било српских учитељица. Иако су оне одмах разрешене од дужности, оне су ипак крадом вршиле своју дужност и према деци и према јадним, самима себи остављеним женама. Оне су сазивале тајне састанке, говориле народу одушевљено, бодриле га на храброст, поучавале просте неписмене жене, како да се снађу у управљању имањем и пред властима. Али су зато и оне страшно страдале. Један пример само. Једној учитељици свежу у ланце и отерају мужа великог националног радника, она остаје у кући сама са четворо деце, кажњена кућевним затвором. Али поред свег надзора власти она се не штеди. Састаје се тајно са породицама отераних људи, саветује их, чита им вести о успесима српске војске, о поразима „швапским". Власти је ухвате у том послу, јер у том крају њен рад није остао без уплива на расположење народа и одведу је са че-